Просветни гласник

134

БРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

иредлога и то: 2., 3., 4., и 6. (с примерима не еасвим похвалним), посде чега долазе питања за поједине падеже: кога? или чега? итд. б.) иадежи с предлозмма (иредлошкгс изрази) и то : 2., 4., 6. и 7. (с примерима); 2.) од■редба за меето, време, начин и узрок. Све ее ове одредбе казују: а.) каквнм нменом без иредлога илп с иредлогом (иредлошким изразом) и б.) ирилознма за меето, време, начин и узрок (с примерима не сасвим похвалним). Толико је нашао нисац за потребно казати о споредним реченичним чдановима. Еолико је према том и прегледније и потпуније изведен распоред ових додатака у IV. одељку Новаковићеве .С. Синтаксе" (и ако с неумесном главном ноделом на додатке подмету и прироку стр. 254—261.) и у каижиди „Лекције из срп. језика за II. разред гимн." Љ. Станојевића (стр. 15—19.). II ако је писцу омилело, да уз сваку одредбу стави епитет „тачнија", има у том одељку толико нетачности. да се човек мора чудити, како је могла неке наставнике српскога језика толико хипнотисати Зимина пристрасна оцена, да не загдедавши дубље у књигу, њену вредност кују у звезде. Част и поштовање Зиминим књижевним радовима, али његовим рсФератима, писаним по наруџбини, не треба мног-о веровати. Казали смо, да има нетачности у овом одељку; ево доказа! У § 10. стоји: „Тачније одредбе именици или личној заменици еу: а.) атрибут... б.) аиозиција". Као пгго се из одредбе види, изједначио је писац атрибут и апозици.ју. Таква би одредба могла у неколико послужити за апозицију; јер апозицијом зове се супстантив (или поименичени адјектив), који се додаје другој именици или дичној заменицњ да би се тачније разјаснило оно, што се у њима каже; на пр. „Поздрави ми краља, тастамога". „Ми, сиромаси, носимо им кодаче". „Да сам, јадна (= јадница), студена водица". Атрибутом пак одређују се у реченици именице (или поименичене речи — никада личне заменице) по знацима или каквоћи својој; на пр. „Лад то зачу царица Милица". „Господар еве очи коња гоје". „Бела вила из горе дозива". „Бог не да једном човеку сва добра". ,Л.еп је зоре осмејак, леп је дана огрејак". „Нијесам ја тиква без коријена". А шта је учинио писац? Стрпао је приређени (подударни) именички атрибут у апозицију; јер по његовом мишљењу могу бити именице само онда атрибут, кад су употребљене у смислу иридева. Ну именица не мора бити употребљена у смисду придева и биће ипак атрибут, и то, кад се заједничка именица додаје особној; на пр.: Дар Лазар; царица Милица; краљВукашин; Идија громовник; сестрица Јелица; река Дрина; поље Косово. Амо иду дакле примери, а не у апозицију (стр. 17.): „Река Дрина извире у Херцеговини". 1 „Једно табор Ђукашина краља,

1 »Ој Д{>ино, водо ладна, стој и каж,и Србину Јанку Лукићу, да оба твоја крака зову својим завичајем Црне Горе поносито стење !