Просветни гласник

ОЦЕНЕ II ПРИЕАЗИ

135

друго табор десиота Угљеша, трепе табор војевода Гојка". „Више града Београда". (Стр. 16.): „Шене зову на пољс Косово". Уз остале стварне именице може се у иоетском стилу употребити приређемн именички атрибуг усмисду иридева као епитет, који долази уз главну реч као помоћ, да представа изиђе гато живља и гато потпунија, на пр.: лепота (= лепа) девојка; бјелица пшеница; вода студеница; итица з ло гдасница; старац бабо; јабука руменика; гуја отровница итд. Као придеви могу се унотребити и именице, које значе лица названа по постојбини или ио народности њиховој: на пр.: -Који сте мирни и добри цареви Турци;" „Косовка девојка;" „Нарадинка Мара". Разлика између апозиције и приређеног именичког атрибута у главноме је ова: 1. Атрибут стоји само уз именице (или поименичене речи), а апозиција уз именице и личне заменице. 2. Атрибут и главна реч су две преДставе, које се стапају у једаи нојам; апозиција и њена главна реч су такође две цредставе, а.ш увск два засебна појма. 3. Апознцијом казује се обично главна реч јога један иут, другим неким именом, које њој принада, када се гледа с некога другог гледпнгга (на пр.: „Београд, престоница Србије;" кажемо ли: ,престоница Србије," казали смо другим речима исто што и „Београд". „Књигу инше Жура Вукагаине Видосави, љуби Момчиловој.") У атрибута тога нема. 4. Апозиција није ништа друго, него скраћена, главној речи додана реченнца, која се лако може развити у пуну релативну реченицу, у којој посгаје именица из апозиције прироковим имеиом. Тиме баш излази апозиција из оквира просте реченице, док је атрибут саставни и ако споредни члан нросте реченице. У § 10. а.) вели писац: „Атрибут може бити I.) број, а не казуј е .који. Могу ли битиатрибут на пр.: просте бројевнице пет, шест итд ? Ове некадагање бројне именице женск. рода могу бити само главна реч, уз коју стоји као иодређени атрибут бројени предмег у гснетиву. Могу ли то бити бројне именице ,сто, стотина, хпљада, тисјћа, милион, неколицина?" Могулитобити збирне бројевнице „двоје,. троје итд.," кад су употребљене као именице средњега рода у једнини,. и од њих изведене именице наставком »нца (двојица, тројица итд.)?' Пристаје ли уз поменуте бро.јевнице оно правило (§ 10, а. 1.), да се слажу са својом именицом и заменицом (!!??) у роду, броју и иадежу * Нагае је митпљење, да могу бити атрибут од простих бројевница само иридевне: „један, два, оба, обадва, трии четири", па макар се упињао колико хоће г. Дукић да докаже, да су то нодмети (в. § 6, 5.).. Збирне пак бројевнице могу бити атрибут само онда, ако су унотребљене