Просветни гласник

136

лросввани гласник

као иридеви уз имениде, ко.је имају само множину (двојевиле, тројаврата), и.ш у множини мењају сво.је значење (двоја кода, седмора небеса), иди које имају и једнину и множину, али што значе оно се у множини узима као једно (као цедина у наровима: четворе рукавиде, двоји опанци). Напослетку могу бити атрибут све редне бројевнице. Такве бесмисдице излазе, кад се правида за српску сингаксу иишу по кадупу немачких и латинскнх граматика. Наставак тога правила: „Еад стоји атрибут уз в/иие именица итд." требадо је одвојити од гдавнога правида. Чданку о предикативном атрибуту (§ 10. 1. Нап. 1.) не сме нико порећи оригинадност, потпуност и логичност. „Има н таквих иридева, који не казују стално својство или каквоИу именици или заменици, уз које, стоје, већ само ирслаз из једнога стања у друго, и с тога ее зову ирирочни (иредикативни) атрибути (т!) за разлику од осталих атрибута ■и слажу се и они у роду, броју и иадсжу са својом именицом и заменицом. Такви су ирирочни атрибути иридеви, што значе телеено или дугиевно стање, ред или број" па их ређа: „жив, мртав; мален, нејик, стар; здров, болестан; итд.". По тој догици биће у реченицама: „Мртва Марка на свог коња врже". „Пдамти небо као живи пдамен". .Имаш стару самохрану мајку". „Храни мајка два нејака сина" итд. придеви; „мртва", ,живи% .стару-, „нејака" ирирочни атрибути. Кад се хтела истаћи раздика између атрибута и предикативиог атрибута, ваљало је то учинити на други начин, који бн био приступнији и за школе употребљив и не би дао места сумњи. По нашој иростој памети ствар је у овом: „Предикативни атрибут бележи као и предикатив знак, који тек с радњом глаголском или иомоћу ње настаје у оном, што се одређује, а то је или субјекат иди објекат. Заједничко му је с предикативом значење и ноиинални облик, ако је придев. Слагање му је заједннчко и с предикативом и с атрибутом. Од предикатива раздикује се тим, што додази уз субјекат и уз објекат без споне као и приређени нридевни атрибут, од којега се опет раздикује тим, што атрибут бедежи знаке већ дате у оном што се одређује пре, но што се почиње прироков:!, радња. У ствари је предикативни атрибут скраћена подмету иди предмету додана реченида, и може се дако у таку реченицу и развити. Предикативним атрибутом зове се с тога, што он избдиже одређујући, као и атрибут, само на други начин, субјекат или об.јекат, стоји управо као други прирок уз прави прирок, а не, као што писац тврди за то, што ти придеви показују прелаз из једнога стања у друго. Да се он јавља увек у номинадном облику, ако је придев, писац је испустио из вида (и овде и у § 69.) Све ово изнели смо само зарад објашњења саме ствари. За школу <шћо довољно, ако се каже: „Предикативним атрибутом казује се неки