Просветни гласник

ОЦЕНВ И ПРИКАЗИ

389

13 1ЈЈНТ11, у Дивковића и с примерима 7 врсти, у Живановића 6 врсти, а да је у љих јасио, ие треба да говоримо. Кад се у § 82, а.) изређали толики „кра&и (неакцентовани — енклитични)" облиди личних заменица, зашто су изостављени: се, си (в. Нап. 2, 3.)? У осталом не верујемо, да су баш сви ти облици „краћи" и „енклитични." Ако узмемо на ум „Нап. 1.": „Уз иредлоге могу стајати и краКи облици, и то само 4. аадеж једнине," видимо, да је шшгаево набрајање непотпуно, и да је требало навести и и „се" : а,ли је опет нетачно казано, да су облици ме, те, се, н> и „краћи" и „енклитични." Ако их ставимо напоредо с дужим облицима мене—ме, тебе—те, себе—се, њега (ињ'га)—њ, као што се то обично ради у граматикама, онда нзгледају м е, т е, с е, њ заиста краћи од м е н е, т е б е, себе, њега; али настаје питање, јесу ли ти краћи облици постали од оних дужих скраћивањем ? Одговор гласи: нису! Ј ер они сами, такви какви су (ме, те, се, њ), првобитно су били прави акузативи, па је тек доцније уза.јмичном заменом и генетив м е н е, т е б е, с е б е, њ е г а почео долазити место правога акузатива, и обрнуто, овај акузатив место правога генетива. Ако се сме говорити о скраћивању, оно се може тицати само генетива (т.ј. да место мене дође мен', или ме итд.), а никако и акузатива. А да израз „енклитичан" не значи исто, што и „краћи", види се и по облицима их, им, који такође нису постали скраћивањем од њих, њим, него су, баш обрнуто, због предлога ови облици постали од оних. Што се тиче краћега облика си (в. Нап. 2, 3.), могао је писац о њему и не говорити, јер је редак и говори се где што у Срему и Славонији. У чланку о показној заменици и, ја, је (§ 82, д.) требало је истаћи, да она означује лице или ствар као познату, па из овога извести њено употребљавање у сложеној промени придева. који показују не само какво него и које је лице или ствар, којој се придевају. А не би на. одмет било, кад би се поменуло, да у том случају показна заменица јт» врши службу артикула. Кад су најпосле у другој половини тога чланка, која говори о речима, што „не добивају те заменице", споменуте под 3., присвојне заменице, могле се у првој половини навести бар оне придевне заменице, које се у номин. синг. не говоре без наставка „и" (в. нашу напомену к § 12, 1. Нап. 2.). § 83. преписан је из Дивковића, у почетку (а., б.,) мало самосталније, а да се Власи не досете, узети су примери за замен. „твој" и „њен" из Живановића, а за замен. „наш" и „ваш" писац је Дивковићев пример: „Ваши играју, а наши ридају", прекројио, те гласи „ Ваши се веселе а наши илачу" (и имају за шта, кад виде, како им њихов синак касапи синтаксу). Чланак б., о замен. „се" и „свој" (§ 84.) сасвим је неразговетан. Како треба да изгледа правило удешено за школу, могао је видети у Живаповића стр. 17. и у Дивковића §§ 43—44. — 0 присвојној заменици „чиј" нема ни трага. Тако исто изостала је употреба