Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

447

употребио, због простоте његове. Ја ћу овде изнети само надрт његов, јер је из овога лако увидети смисао његов. Ап иредставља меридијан; (Љ. Е. БВ, А, и др. представља поједина места, штације са којпх се вршила посматрања. Мрежа троуглова, ЕОа, АО„ Е§Б и др. даје нам могућностп да израчунамо поједине дедове меридијанског степена, пт, г1, 1§, А(1 и т. д. Остаје нам да изнесемо начин Бошковићевог мерења. У место данашњег ланца употребљавао је Бошковић дрвено мерило спојено из три мерила од 27 римских педа (3 тоазе, 2 стопе и 3 палца). Мерило је пмало на сваких 9 римских педа извесие значке од бакарне плочице. Крајње тачке на овом мерилу биле су нешто даље од крајева самог мерила. Овим су се начином избегавале погрешке, које се у мерењу поткрадају услед непосредног контакта самих мерида. Мерења се нису вршила на површини земљиној већ на извесном одстојању од површине, по извесним покретним наслонима, који су били тако удешени да се је могао лако постићи хоризонталан положај њихов. За случај, да се два непосредна мерења нису могла извршити у .једној хоризонталној равни, то се виском одређивале нужне дате за корекцију самог мерења. Иоред ових корекција дошле су и оне услед ирегибања самог мерила, јер су се само крајеви таког мерила наслањали на ослонце. Мерило беше подељено на више главнијих подеда, од којих свака имаше мадо више од 1 тоазе, што је узето по неком римском мерилу саливеном у камену на Капитоду. Дужина ових већих подеока, који су били јединице и који беху од гвожђа, подељена је на мере тако зване 1о18е с1и Регои, узете по угдеду на чувене геодете Француске, ко.ји су у Перу мерили степен меридијанов. Но поред свију нетачности и ма да је о корекцијама строго Бошковић водио рачуна, ипак нас изненађује што се могу његови резултати мерити са резултатима Француских астронома и математичара, који су за време његово или после њега на основу усавршенијих рачунских метода и справа додазиди до резултата о дужини ступњева меридијанских. Тако о томе имамо најбоља доказа у слагању Бошковићева резудтата са модернијим мерењима меридијана у окодИни римској. ВпосМ год. 1812 нађе за основицу римску раздику само у 0'28 метара према мерењима Бошковићевим. Због овога метода Бошковићева прихватида се је у Европи и почела усавршавати. По готово истој методи Бошковићевој измерен је један сгепен меридијана у тосканској долини, на јужном обронку Адпа од Вессапа и СапопЈс-а.' 1 (наставжће се) Коста Стојановић.

2 Астрономија, Моп1ис1е 187 р. Шз1;ои*е с!ез таЉетаМсјивв.