Просветни гласник

626

ЛРОСВЕТНИ МАСНИК

планете, са запада на исток; да претпостави ма шта друго он није ни имао основана раздога. Другу несугласицу, још у већој мери, изазвао .је пратилац Нептунов. Лаплас и о њему тако исто није ништа знао, само с тога, што је Нептун пронађен после његове смрти у 1846 години, а пратилац Нептунов још доцније — у 1847 години. Равнина орбите његовог пратиоца нагнута је ка еклиптици под углом од 35 степсни а тако исто и његово кретање по орбити; као што се види оно је још оштрије оличено, но што је у Урановпх пратилаца, који се крећу у равнинама готово усправно положеним ка планетној орбити. Трећу несугласицу находимо у првом нратиоцу Марсовом, који је пронашао 1878 год. уагаиктонски астроном А. Но1ет и назвао га Фобос. Ма да Фобос има управно кретање, он се ипак креће око Марса брже, но што се сам Марс окреће око своје осовине. Он оптрчи трииуг око планете у то време, док Марс не доспе да заврши нотпуно кружење око своје осовине; тај Факат стоји у потпуној несугласици са Лапласовом хипотезом. Одиста, у колико је блпжа тачка кретања ка центру привлачења, у толико она има већу брзину, и обратно, што даље тим мању; дакле планета треба да се окреће брже од сваког пратиоца. Сва. светлећа небесна тела сунчеве системе која су била позната Лдпласу одговарала су томе механијском захтеву; али како је први пратилац Марсов тек од скора пронађен, његово кретање не поклапа се са њим. Све три поменуте појаве речито наговешћују нетачност Дапласове хипотезе о скл.опу света нли, боље да речемо, њену непотпуност. Стварање светова није свакад ишло тим путем, као што је замишљао Лаплас; н на путу творевина морала су бити нека скретања, чињени су неки изнимци, и стога је у природној последици морала понићи жеља а уз ову и настојање, да се сви основи Лапласове системе подвргну контролисању, научном нрегледу. Поменуте несугласице биле би зар довољне, да нас увере о противну схватању према Лапласовој хипотези, али ми ћемо се на овоме месту позвати још и на Сатурнове нрстенове, који се по мишљењу Лапласову састоје из течне материје н који су узети били као пример тврђењу поретка постзјања таких прстенова око центара привлачења. Доцнијим теориским истраживањима, астро -Физичким, спектралним опажањима утврђено је, да се Сатурнови прстенови не састоје из течне материје, него из мешовите масе огромна броја ситних тврдих телашца, која се окрећу око Сатурна, као независни, слободни, пратиоци. Ово откриће, које се испречило у очевидну несагласност са Лапласовом хипотезом, учинило се у почетку као да неће бити ни од каква велика. значаја, али су потекар скренули на њега већу пажњу; оно нас је не само уверило, да стварање светова није ишло оним поретком, како је замишљао Лаплас, него нам је уједно и показало, на какав се начин оно