Просветни гласник

566

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

вима, стааима, елементима и снагама, свима људима и евима времепима. Прави задатак сваке науке јесте да толико осветли све везе и односествари међу собом и ирема човеку да на основу ириродних закона одреди право, тачно место свима стварима према љиховој сиази, величини и вредности, да одреди прави положај и односе свих ствари међу собом. Пошто су идеје и теорије највиши нроизводи човекови, најслабије снаге његове; пошто је уплив идеја и теорија ограничен само на поједине духове, у појединим времеиима, пошто је свест само светлост, коју просипају идеје и теорије, пошто тако свест не ствара ништа ново, него само осветљује и расиоређује оно што је пре ње у мраку створено; то све историјске творевине човекове и тековине његове јесу само иродукат несвести. Као што се човек рађа, као што живи и умире независно од своје свесне воље, као што његово тело постаје, живи, расте и опада без његове свесне воље и иротив ње, тако је несвест створила и Фамилије и племена, прва друштва,. народе и државе; такоје невољно постао и растао и језик човеков, његова религија и уметности. Све ново што је у историји стварано — и језик и уметност, и религија и морал — стварано је само несвесно а не вољном, свесном радњом човековом; свесни бивају само резултати стварања и само они долазе до свести. По томе само се онога и може бити свесно што је пре тога створено, дато, што је пре тога постојало у души као несвесно; из свршеног, учињеног дела, из створеног. датог, потиче свест као резултат. По томе несвесно одређује свесно; нека виша неразумљива воља и свест одређују вољу и свест човекову. Свесна наирегнута радња никад не може извршити оно и онолико, што и колико врши несвесна снага духа; невољна, несвесна осећања наша одређују ход и склоп идеја разума и овлађују њима, док ове никад не могу одређивати осећања и оста»1е ниже првобитније снаге душе. Сва велика открића и проналасци у историји учињени су невољно те привидно случајно; свима великим идејама зачетак је у несвесној радњи духа; свесно, вољно, намерно није учињен ни један проналазак, није откривена ни једна велика истина. Тако и оно што је најлеише и највише у појезији створено је из дубине неевесне душе, а никад свесном, намерном вољом, те су ироизводи свесне воље у појезији увек најслабији ироизводи. По томе што год је нека снага даље од свести т. ј. првобитнија,. она све иоузданије, енергичиије и моћније води и одређује човека; што је ближе свести, што је више осветљена свешћу, то је све колебљивија и слабија; нагони сигурно и поуздано воде човека и моћно делују на његове радње и живот, док се са све свеснијим мишљењем све више развија и сумња, непоузданост и колебљивост. Тако је индукција свесна радња човекова, вољно, намерно, тражење истине; дедукција је несвесна, невољна, ненамерна радња духа; она је иродукат историје и њених закона, који не зависе од човека и од којих човек зависи. И све велик&