Просветни гласник

368

ИРОСВЕТНИ глдсник

само су несвесна сродства всликог, општег, историјског духа; људп су ■само немоћни Факти пред великим законима историје и раде невољно и несвесно под владом широких и моћиих закона историје. Историја је процес којим дух свега долази до свести; она је продес освешћавања, а освешћавање није ништа друго него јасно сазнање будућпости на основу сазпан.а прошлости; тек са јасним погледом у будућност настаће свесни, хуманп период историје човекове. Као што моралне и друштвене идеје, које су ненамерни резултат друштвеиог и историјског ашвота људског, ностају доцније свесни смерови у животу појединаца, народа и друштава, тако и у свима великим и важним процесима ума и живота људског намере човекове у почетку није било, или су ти покрети служили првобитно другим смеровнма. Све ве.шке творевине и тековине људске у историји постале су спонтано, те с почетка нису имале онај смер, који су доцније процесом историје добиле. Држава је ностала спонтано, тек доцније добија она племенити смер хуманизирања човека; живот у држави постаје процес којим ■се грађанин чисти до човека; грађанин све више постаје само потребна, прблазна Фаза човека. Тако су и све науке постале из ненамерних резултата искуства и живота. Најранији резултати астрономије били су првобитно ненамерни и споредни приликом извесних посматрања. Утврђење констелације звезда и подела небеског свода нрвобитно нису имали смер да рашире хоризонат знања и разумевања, него да се отуда могу извлачити прорицања о судби људској; све је то ненамерно и невољно послужило потоњој науци астрономије. По томе данашње веровање да је човек као најумније биће позван неком вишом силом да влада целом природом, да је само он нерфектибилан до бесконачности и да му је дух бесмртан до вечности; — и веровање које из тога излази да је цела историја човечанства само прогрес, напредак човеков ка све бољем и срећнијем стању, — та су веровања само рудименти из антропоцентралног доба људског појимања и историје. Тек данас кад се историја почела ослобођавати веза етике и политике; кад се почело увиђати да историја човечанства није резултат ћудљивих воља појединих личности, да у историји бива све по неминовним законима, и да ти закони делују без икаквог обзира на добро и корист човекову; кад се тако све више буде увидело да процес историје бива без воље човекове и без воље неке више силе, окренуте у његову корист, и кад се по томе буде увидело да историја човечанства није прогрес него процес човечанства — историја ће све више ностајати права, рационална наука, која има да тражи законе целокупног живота ..људског у свима просторима и временима, и добро и напредак човеков да тумачи као природан резултат нриродног процеса.