Просветни гласник

606

ПРОСВЕТНП Г.1АСНИК

Као што је већ напоменуто није коначно решено питање, који је прави оснивалац овога учења. Око педесетих година развила се жива полемика коме да се да пријоритет за проналазак квантиФикадије предиката. 1 Ова се полемика од пре неколике године опет заподенуда.* Једни узимају сад Хамилтона сад Бентама као проналазаче квантифицираног предиката и као осниваоце учења о квантиФикацији предиката, док опет други сматрају ТЈготзоп-а, писца једног распростртог дела ,Оп 1ће песеззагу 1а\уз оЈ Шоп^Мб". Међутим овај је посдедњи сам изјавио „да су његове заслуге у ствари незнатне" 3 па пошто је то доиста тако, ми ћемо подврћи краткој критици само прву двојицу, да видимо у колико они имају права да се назову осниваоцима квантиФИкације предиката. Као што је познато, стојала је логичка наука почетком нашег столећа врло рђаво, и владика ~\У"ка1е1у био је онај, којијепонова оживео њену студију са својим делом „Е1етеп1 ;8 оЈ Бо^јк" које је изашло 1825 године. Љеговом су делу за кратко време следовале разне ручне књиге као и дела, која .су говорила о логици. Једно од ових дела била је књига од ВепИгат-а, с којом ћемо се ми овде изближе упознати. II ако је она произашла из бележака његовог ујака Јегету ВепТат-а, славног утилитаристе, ипак она у стварн није ништа друго, до критичка анализа ЛУћаМу-еве логике. Чак и у погледу распореда материјала држи се строго \Ућа1е1у-еве књиге, чије поједине тачке ове књиге критички испитује и иропраћа згодним примедбама. Књига ВепЉат-а изашла је 1827 год. под насловом „Аи оиШпе о!' а КеЋ г 8уб1ет о! Бо§1к", ко,ју је рецензирао доцније Хамилтои у јед-

предиката претпоставља* и т. д. Дотично дело Бенеково носи наслоп 8у1о{Ј18шогит апа1уИсогит ог%тез е1 огсНпет (1етоп84гаУ1(; Рг. Ес1. Бенеке Вего! 1839. Такођер и БраШгпд спомиње Бенеке-а и спомиње његово раније ВегИп 1832 изашдо дело догике »Већгћисћ <1ег То^к® упореди »Ап т^гос!^ п. 73. прим.

1 Најпре је]Шг. ТГаг1ого назвао ВеМћат-а осниваоцен квантиФицираног предиката у дисту Атепаеит за год. 1850 број 1208 и тиме је дао повод шмемици, која се~ дуже времена водида у поменутом дисту. Упор.еди Атепаеит, за 1851 год. број 1214, 1215, 1217. У кодикојемени познато ВепИгат се пасивно држао према тој полемици, дочим је се пак Хамилтон овде као и при свакој другој придици н. пр. у полемици са проФесором Бе Мог^ап, свим силама трудио, да докаже катео ј.е он у праву.

2 У СопГетр. Ће^ за 1873. Упореди Јћ. 8р. Ваупез, Мг. НегЂегГ Зрепсег апД 1ће <гаап(;Шса(доп ој Г Ше ргесНсаЈе, свеска за април рр. 96—98 и решшку од Је^опз -а \\гћо сИзсоуегс! 1ће диапИбсаИоп оГ 1ће ргесИса1;е. Свеска за шај р.р. 821—24.

3 В. АОгепаеит за 1851. број 1217. Они аутори, који. у некодико приписују нријоритет Тћотзоп-,у имају у виду сано друго издање његовог дела: »ОиШпе о!' 1ће песеввагу о? Љои&ћЈв« издато 1949 год.; међутим овде је од прееудног значаја нрво анонимно издање њено од 1842 г., јер је оно изишло три године по објави програма нове анадитике,, те с тога није искључена могућност утицаја од стране ове последње.