Просветни гласник

686

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

простор има честида другојачијих од честица материјалних ствари, изводи да је ои непомичан, непрекидан и бесконачан, и да он егзистира као и свако друго биће. То исто важи и за време. Бошковић вели: ако се узме овако тумачење простора, онда излази, да он није никада створен, т. ј. да вечито постоји, а то је тешко замислити, кад знамо да само Бог има оссбину да је вечит и бесконачан. Стогаиустаје Бошковић против Њутнове теорије да су простор и време атрибути некога вишег и највишег бића, које ми називљемо Богом. Овде ирелазим на гледиште Лајбницово о простору, које се не слаже са Бошковићевим Ствар је по Лајбницу састављена од недељивих бића, која су на.1ик на душу. Права су бића Формадни атоми, непротежни и нестварни, обдарени силом и дејством. Права су бића метаФизичке тачке а не Демокритови стварни, чврсти атоми. Све што има моћ нростирања није биће, већ скуп оваквих бића. Простор сам по себи јесте прост нојав, и до њега се дошло апстракцијом протежних ствари; да се до нростора дође потребни су просторни субјекти. Оишти простор и време ред је међусобних ствари, које ностоје, или би могле постојати; реалност њихова је основана у Богу. Бог је онај ред по коме су раг1ез, ех1га раг(;.ез, честице раздвојене, дакле простор је модификација ствари. Овака су мишљења о простору била и сколастичара. Простор и време начини су потреба. Лајбниц је исповедао да су ствари Феномени реално основанн, а само су сила и тело нешто реално. Бића су монаде, а стварне појаве тих бића, агрегат монада, јесу Феномени, јер сем монада нема ничега, што не би услед нашег осећања било субјективне природе. Једина су стварна бића монаде. Простор је ред коегзистентних појава, а време ред сукцесивних иојава, за то и не може бити код монада речи о томе, да су оне ближе или даље једна од друге. Непрекидност не постоји. Сила је посве стварна у створених бића, простор, време и кретање су Фикције нашега ума, оне постоје као Божји атрибути (шИа га110П18, утси1ит 8ић81апНа1е). Бошковић сматра атоме непрекидне за права бића и не признаје егзистенцију непрекидних ствари, у чему је доследнији од Лдјбница. Бошковић се не слаже са Декартом и Лајбницом који су доказива.ш да је наш појам о простору у тесној вези са егзистенцијом ствари но сукцесији у простору. Бошковић вели, кад би иростор био у ве.зи са самим стварима, онда не би имали појма о мењању места у простору, јер бн за ствар био увек у вези известан низ места у нростору. 0 овоме говори Бошковић онде где излази на супрот теорији Лајбницовој о довољном разлогу, и пита га зашто није Бог створио овај свет негде на другом месту у простору, кад је то стајало до његове воље, јер се не би ништа променило у склопу васионе, да је то баш учињено на другом месту и у другом времену.