Просветни гласник

80

Томе ће ширењу књнге у народ много допринети задужбина иокојног Димитрнја Стаменкоиића трговца из Београда, којијеумро 18 септембра 1899. Покојни Димитрије Стаменковић, оставио је задужбину којом рукује Академија Наука, н која, по завештању износи 300.000 динара у злату с тим да се тај новад да на припдод Управи Фондова, док та сума не нарасте на 400.000 динара у злату, а онда ће задужбина почети да дејсгвује, тако, да ће се интерес од тога новда сваке године употребитп на штампање и бесплатно растурање књига за народ. Тај је новац у Управи Фондова сад ће бити 4 године о Мадој Госиођи, и та је сума нарасла нреко 360.000 динара тако, да ће кроз две годипе дана достићи главница нужну суму од 400.000 дииара. Пошто Управа Фондова даје 5°/ 0 интереса, то ће Стаменковићев фонд сваке године давати 20.000 на штампање књига, које ће се по жељи овога бдагородног добротвора беснлатио давати српскоме народу. (Сви присутни устадоше и одазваше се „Слава му" !) Та је' задужбина као што напред поменух дата на руковање Академијн Наука, и Академија Наука као впсоко просветно тело неће наћи згоднију и благодарнију публику за пшрење ових књига од школске младежи, а сваке ће се године издавати друге књиге. У народу оскудном у књизи то је само једна благоДат имати је у што већем броју; а кад је то још н дар школској омладини, ко би још, са основанил разлогом, могао бити противу тога?! Кад је роч о литерарној оскудицн, приповедићу вам и једну лепу изреку г. Стојана Новаковића који је у моме животу корисно утицао на мене, са овога места, на коме имам част сада ја стајати.Ја сам написао једну књпгу (1894) и један прпмерак исте поптљем по момку г. Новаковићу, којп случајно није био код куће и за то момак остави књигу кроз једно окно у прозор, с поља, а известим га картом и кажем да не знам да ли ће ту књигу наћи пошто је тако остала да је може и ко други узети, а он им одговори: „Буде ли ко украо из прозора, јавићу Вам; јерјош нијс време, да се крађа српских књига пшпе у кривицу". То је много и у истини лепо речепо, јер је у Србији књига доиста нешто, чега треба да је што више у пароду. Дакле са ма каквога гдедишта да пођемо у оцени постављенога иитања о даривању књига ученицима, опет долазимо на то да се сагласнмо да књиге нису штетне и да их треба давати народу и кроз 1пколу. Кад се у томе начелно сагласимо, онда остају три ствари да се решо: ирво, ио моме мишљењу какве ћемо књиге давати народу; друго, иравилност иоделе књига; и треће, начин набављања тих књига. То су три тако да се израаим болесна места на која морамо обратити сву своју иажњу. Дакле, ако се сагласимо да је корисно дати детету књигу у руке, онда прво што се тнче каквоће књига морамо се сложити да та врста књижев-