Просветни гласник

79

ие дужности, онда би све друго отпало и онда би човек био нешто идеално, нешто као штн је био Христое. Али на жалост свет није такав. Може бити ова је квалиФпкација жалосна, али је за то истинпта. Много, дакле, има мотива са свим друге врсте, ко.јн крећу људе на рад, па и наиред. Ти су мотиви кад кад похвални, благородни, кад кад и не. Један је од њих, ие баш најнохвалнији, али се истиче. То је тако звана таштина плп сујета. Она је слаба страна човекова, али јеј ака као чињеница друштвена, јер је код несравњено великог броја људи за н»их прави покретач. Овде је поменуто како је у другоме свету народ просвећен толико да све ради из дужности, а ја вас уверавам да један Немац, Францув, Рус, Енглез, тако је често обхрван сујетом, тако јо жудан јавнога одликовања, даје многи од њих свима силама прегао за једннм н. пр. орденом, да може само једну „розету" носити на каиуту, да он Фактички сматра да је за то већн од другпх људи. И што је од значаја, то није само субјективно сматрање појединога срећног имаоца високих ордена, већ то је оиште сматрање целога друштва. Све то чини она општа људска слабост, што се зове сујета, али се то не да ироменити. Сад само настаје иитање: да ли ту слабост треба употребпги на то да се човек њоме покрене на рад или не треба?. А вративши се нашем школском свету — деци — јавља нам се дакле само по себи нитање: да ли ту општу слабост ваља и код децо употребити за наш главни циљ, а тај је, да се дете нокрено на живљи рад. То је нрактично питање и сад пред нама, и њега је тешко решити. Није то нитање целисходности, него је нитање о томе да ли је човек у дубини такав да може бнти без награде, нодстнцаја и спољашњег одличја, или је то ствар којој морате све то да дајете докле год се не докотура до гроба. Дакле кад се питање узме с те стране онда излази да награда не доноси никакву штету; то се мора признати. 'Го се питање може теоријски са свакога гледишта и пространо расправљати. Али на крају крајева свешће се пптање на то: да ли је то каква штета, што ће дете добнти једну лепу књнжицу у руке? И на ово, овако постављено питање може следовати само један и то овај одговор: да то нпје нпкаква штета, јер дете тиме добија нешто — и то у облику заслуженог дара — од чега ће имати стварне користи и као ђак, а и после школе. Додајте томе оскудицу књига у народу, а и сиромаштину многих да их, после, сами набаве, и видећете колика је културна потпора, када се крајем сваке године унесе кроз школе, и путем дара, која хиљада одабраних књига у сва места, где школа има. Поред те чисто иросветне добити, има их и других, посредних. Тако, отуда добија аутор који је дело писао; добија штампар који је дело штампао и т. д., и онда се на тај начин и самој култури у ширем смислу много доприноси.