Просветни гласник

6

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

листава онај, на ком су записане његове заслуге за дечју књижевност у опште и дечју поезију на по се. Међу лногобројним Јовановићевпм лирским, понајвшпе дидактичним, и епским песмама налази се и првих успелих покушаја дечије драме, нарочито у његову „Невену". Још око иоловпне осамдесетпх година прошлога века такву дечју драму приказивале су с успехом, баш некако у ово годишње доба а у башти Више Женске Школе, ученнце нод управом своје одличне учитељиде, нотоње управитељке, пок. Персиде Пинтеровићеве. С тога је и састављач ове књиге, без ио муке, могао употребитн радове ове врсте, бар на место првог и најслабијег му комада „Издајнида"; али он је ударио путем, истина, до сад не без одређеног успеха огледаним у нашим школама: да драматизује поједине песме, особито оне, у којима се казују догађаји, наводећи разговоре личности, о којима се прича. И као пгго мирно и непренагљено епско казивање добива више живости местимичним разговорима, тако и појединатао ђачко декламовање, често тешко за учеве а досадно за слушање, претвара се у живо приказивање догађаја у радњи, кад се епска песма драматизује, кад се подели на говоре (улоге), те се два или више ђака заузму за извођеве тако састављеног комада. То је све лепо и доиста нпје без одређене занимљивости и користи. Али ипак треба се бојати, да се и у овом не прегони, као што се прегонило у стављању прича и песама за децу, те се и најпрознија садржина, често без икакве занимљивости, казивала у облику лриче и теме; треба се бојати, да се ова нова рудна жица, на коју указује ова књижица, не претвори у индустрију исто онако ниске врсте, у какву се често иретварала дечја песма и приповетка после класичног књижевног рада Јовановићева. Јер, ваља знати, да се навалом за драматизовањем епских песама може изменити дечја драма у пуко дијалогизирање, без икакве драмске вредности и узвишеног циља, којему драма теа;и и води. Тако би се и за дечју драму покварио укус у ђака, као што се, у многом, покварио за песму и приповетку. А то би била штета. Јер, драма је круна поезије, најразвијенији и најлепши цвет њен; њоме је ноезија достигла врхунац развитка својега. За то она и као дечја драма треба да одржи све главне црте савршенства садржине п облика својега. Кад је, пак, јасно, да састав свакојаких, по облпку и садржини, стихова не мора бити увек епска или лирска иесма, онда је исто тако јасно, да ни састав свакојаких разговора (дијалога) није увек драма, па ни драма за децу. У том догађају овака драма не може имати ни онога успеха, који у оиште цриказана драма има и треба да има. Као потврда томе може послужити дпјалогпзирана песма Б. Г Б. Јакшића „Издајница". за коју већ рекох, да је међу саставима ове књижице најслабија. Циганка, врачара, издала је Турцима хајдуке, а какви су ти хајдуци, по карактеру и идеји, која их је до тог довела, за што су се одметнули у гору и за што Циганка да их издаје, — ништа се то не види из овог састава. Због те празнине и гледаоци, по приказу овог састава, морају се разићи празних, незагрејаних груди, или бар нејасна и неодређена осећања, коме да покдоне своје симпатије: да ли хајдуцима — као што би требало, јер су они за турске владавине били већином осветници угњетенога народа својега — или баби, врачари, која их је онако вешто заварала и издала што би било на жалост, ако су хајдуди у праву — или ни једно ни друго ? А како прво нпје мотивисано у овом саставу, друго би било погрешно, а треће, према првом и другом, није искључено, онда је очигледан неуспех овога комада, па ма он био деци намењен.