Просветни гласник

382

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

по боји; вид одрасдог човека бира ирема разном иитересу, који зависи од наклоности, занимања, позива, тако да овде са свим важи Гетеова реченица: Човек види само оно што зиа. С тога, ако је с једне стране иемииовна потреба да се превиди један ведак део утисака на вид, с друге стране у томе лежи ве.шка опасност да се наша моћ опажања не развије са свим једнострано. Увежбаност да из безбројне масе утисака одабсре само оно што тражи дух, често скрива човеку важне стране света, а потреба да се оно што треба видети, схвати у што краћем року, изазнва површност, т;;ко да око лакомисдено јури преко ствари и појава и даје духу само нејасне, магловите представе. Свакодневно се може видети да је чуло вида у већине људи, па и у образованих, на тај начин затупљено. Колико често догађа се човеку који се жури великоварошким улндама да не спази своје познанике; нремноги утисди на вид, добивени од равнодушних људских прилика, тако му глупе поглед да не спази ни оно што је близу његовом душевном животу. Ко се још није задубио у носматрање Сикстинске Мадоне и дивио се лепоти слике! Па ипак, колико би њих ко.ји мисле да ту слику добро познају, дошли у неприлику, кад би их когод запитао: да ли мајка држи дете на десној или на левој руци. Тако мало задржи се наш поглед на облидима света око нас. А баш је већина образованнх заборавила или није никако ни научила да прилике и ч>орме посматра на наиван начин тако да оне оставе у души јасну и одређену слику, која се разликује од слике са сличним Формама. Чулну опгтрину посматрања изгубили смо у великом степену. Али каква опасност из тога настаје по образовање, може се слутити, кад се сетимо тесне везе између чулнога рада и свега вишега душевног живота. Цело наше мишљење и осећање не само да је зависно од свог садржаја, него је и, по начину свога тока, зависно и од свога порекла. Тек тада имамо о нашим мислима осећај најсавршеније јасноће, кад су потпуно очигледне. Тако, нпр., свако комбиновано ми пгљење захтева да поједине појмове ради упоређивања мећемо једне уз друге; да ггрегледамо низове појмова, судова и закључака; да на супрот ставгпго разлоге и пратимо их до најФинијих жила њихових последида; да тачно разделимо наше главне од споредних мисли; да на већим пољима представа уводимо сталан ред, да бисмо их, у том реду, могли лако и поуздано прегледати. Али све то може се извести тек по акалогији са чулним посматрањем. Поузданост и оштрина у схватању разноликости, лакоћа и брзина у познавању битних ствари и у разликовању њиховом од небитних, способност за уређено рашчлањивање онога што је посматрано: укратко, све оно што чини суштину образованога посматрања, утиче на виши душевни живот. У појединости могао би се извести доказ да се чисто душевни рад увек врши паралелно са чулним представама и према њиховом уговору. Постоји сродност између