Просветни гласник

384

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Читаоду није стал.0 до тога да јасно схватн поједине знаке, око брзо хвата утисак речи који је довољан да се репродукује садржина. Јасно је, дакле, да је начин гледања, као и код гласног читања, још површнији код читања очима, и да је исти који смо обележили као пун недостатака при посматрању света. Није чудо што распростирањем читања очима трпи оштрина чулног опажања и што најважније помоћно средство нашег душевног образовања у исто доба постаје и највећом опасношћу. Штета коју наше образовање трпи од читања очима, пре свега у томе је што се прочитана ствар схваћа површно. Јер јурњава мисли нреко мале појединости, представа, појмова, асоцијација идеја, и осећаја онемогућава темељно схваћање већ с тога што посматрање и осећање, у којима се заиста састоји право учетпће духа и душе, не може да их •стиже; да би са свим сазрела треба да се одморе; ако им се то не даје, тада се повлаче уморна натраг и спавају. И у чисто Формалном погледу трпи језично образовање. Помоћу хартије и штампарског мастила они црни знаци постали су суштина речи. Речи нам стоје у очима а не у ушима. Ко хоће да представи себи неку реч, она му се, у црним словима, поЈави пред оком унутарњег чула, не звучи му више у оку, као што је то једино природно. То аванзовање знака на ствар има две рђаве последице. Пре свега јавља се она педантерија у речима и реченицама која је позната као папирни стил, а за тим се говор, то право, првобитно средство језика, занемарује. Зар није карактеристично за нагау папирну ученост да се толико бакћемо ортограФИЈом, а према ортоепији смо са свим равнодушни? Онај не важи као образован човек који чини ортограФске грешке; а ако намерним и ружним изговором и акцентом ружи језик, то му нико не замера. Али јасно је да навикавање очију на хартију и читање површном брзином има још својих општих и дубљих последица. Откад су процветаде природпе науке у школама свију струка поклања се већа пажња природописној настави. Више јој се часова посвећује него раније, а богате збирке и школске баште служе за очигледност. Поред тих сја.јних средстава, каошто тврде поуздани посматрачи, позиавање природе, шта више интересовање за природу пошло је код велике масе народа у назад место да је наиредовало. У чему другоме је разлог него у одвикавању нашег чула вида да посматра јасно и темељно? На јасности и одређености наших конкретних представа, изазваних посматрањем, оснива се и цела зграда нашег света мисли. Ако у свести није преовладала она моћ света појава која схваћа реалност, ако није победила снага Фактичне истине и реалног, конкретног садржаја природног света, тада је зграда на слабим ногама. Тада се живот представа крећо на полубудној површности, као што јс то случај, на жалост, код наше омладине образованс поглавито књигом. Ко још није чуо како се тужо