Просветни гласник

ЗбО

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

својим начином изговарају Ђ ин јуре сајвајлај". Наводећи иознати Цезарев извештај: Ует, тт, у 1 с 1, један Ингдез га изговара: ,, венај, вајдај , вајсај ," а мој сусед ми дошаптава: „Цезар никад није могао изговорити такву реченицу". У вече се држи седница с опитима и нредавањима из Физике и природних наука у једном музеју: то је нека готово готска грађевина, која је подигнута прилозима, али још није довршена. Госпође се шета ЈУ туда у гомилама у .јасним хаљинама што се бдеште; више њпх младих н раснршенпх носе наочаре. — Непријатне су овде међутим само иојединости; укуиноет је с градом, здањима и изгледима дивна. Ја сам пеК ирокрстарио по граду; данас још лутам по њему сам самцпт по заласку сунца. Толико колежа, сваки са својом капелом и са својим келиким оградним зидовима са зупчастим отворима; тако много разповрсних грађевина из свих времена, у готском, ћудорском и у стилу XVII сголећа; толико пространих дворана с њиховим киповима и водоскоком бујне и бистре воде у средини; ови зашиљени стубићи на зидовима, који боду нежан небески азур до изнад здања; ови прозори с решеткама испупченим унутра у облику готских сводова, или засечених у извајаним крстовимапо начину Ирепорођаја; ове проповеднице у изрезаном камену; на углу сваке улице по какав пластаст звоник, толико племенитих облика на тако малом иростору! Овде имате нред собом један нриродни музсј, у коме су нагомилани радови и изналасци шест столећа. Изљуштено и овештало камење улива тако још веће дивљење. Човек се тако добро и тако пријатно осећа међу овим стародревним стварима, а то тим више што су оне овде само старе, а нису ни у колико занемарене или још и полу-порушене као у Итадији, већ се предано чувају, оправљају, а још од свога стварања оне су увек у рукама богатих и паметних чувара, који за њих имају и поште и љубави. Бршљани шире по зидовима свој широки вео; око стубова се увијају козњаци; дивље цвеће крунише врхове свих зидова; богато зеленило, брижљиво одржавано, простире своје ћилиме доподсаме сводове и ходнике грађевина; иза капела види се богато расцветан сад и у њему хиљаде бујних ружа. — Идете све даље напред. На крају града образују шетницу столетни дубови; испод њихових грана теку брзо две живе реке, а преко њих се поглед одмара на ливадама, које су пуне зеленила и цвећа. Не може се ни замислити величанственија вегетација ни раскошније зеленнло, па ипак ублажено слитим тоновима што их здатасти пупољци, красуљци, дивља лобода плавкасте стрмнине распростиру, те се једно у друго преливају. Поље је у свем раскошу својо свежине. И тек што се сунце помоли иза облака, оно се чисто смеје неком дражесном радошћу; рекао би чисто човек да пред собом има лепу плашљиву невесту, која је срећна иод велом, што је мадо размакнут. Међутим дан бежи и над ливадама се изднже неко неодређено белило; између њиховог благог жбуна тече река и црн-