Просветни гласник

508

ЛРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

земљи и предазило у друге, од узајамног деловања међу појединим народима, од прилажења нових народа заједничком историском животу, то су оквири у које се може сместити општа историја Истока, ма да би, наравно, ван тих међа остало још много чега што има значаја само за живот једне које бидо земље. Но суштина сваке опште историје није у простом збиру појединих историја. С тачке гледишта оиштег кудтурног типа могуће је при том ујединити разматрање и таких земаља које нису општи.10 међу собом: ту је могућно историско извођење по упоредном методу који данас има тако широку примену у науди. Упоредни метод већ не стешњава ни време ни простор што му тим мање смета да се примени и на Факте који се односе на одређена места и епохе; и поред слабог општења између старих народа Истока и њихових јаче изражених надионалних особина — наравно све то кад се упореди на пример са романо-германским светом — примена упоредног метода на историју Старог Истока може још вигае помоћи јединству њена извођења. Наравно да упоредно изучавање историских Факата које дају источни народи и у даном случају т.ј. кад није главни задатак него само ослонац за достигнуће сасвим другог смера него што је онај коме тежи упоредно изучавање у опште — треба да се ослања на тачном знању тих Факата, узетих појединце; а већ и то што се заједно доводе Факти из живота разних народа показује уношење неких оиштих идеја у историско излагање. Једна од најопштијих пдеја примењивих на историју Истока јесте у томе што ту имамо пред собом прву Фазу у историји прогреса. Истина, сваки историски народ мора се подизати од најнижег ступња човечанског развитка и преживљавати своју сопствену „прву Фазу" прогреса, али што доцније ступа један народ на историску позорницу, тим више зависи он од успеха које су учинили други народи, који су раније од њега израдили себи цивилизацију; нреживљујући прву Фазу у историји својега прогреса, такав народ, до извесног ступња, наставља оно што није он почео. Нови европски народи настављају рад Грка и Римљана, а ови рад Истока, чији најстарији народи као што су Египћани и Халдејци, већ немају претходника у историји. Истина независно је поникао културни живот још и у Индији и у Хини, али најстарија историја тих земаља није била почетак главног историског тока, који је донео собом највећу количину прогреса; саме но себи и Индија и Хина у данашње време стоје на оном ступњу цивилизације, који су већ достигли најкултурнији народи Старог Истока у ужем смислу; обе земље, тако рећи, до сад проводе у старој историји, као и дивљаци у преисториском животу; обема земљама сад је доцкан да из сопствених културних средстава израде нову цивилизацију која би сменила европску, док ова, преко Римљана и Грка, води своје порекло од културних народа Истока. Другим речима ако сваки народ, дижући се из првобитног стања, пре-