Просветни гласник

НАУЕА И НАСТАВА

507

јамног деловања које потиче иеђу њима, то нам ништа не смета преставити многе дедове, који су у узајамном деловању, као једно цело и истаћи на прво место оно што се односи не на један део тога целога. него више маље на све и као што области једне државе, живећи месним животом, суделују и у општем животу, тако и неколико народа могу састављати вишу јединицу, особити историски свет, као што су источни, грчко-римски, романо-германски и т. д. Ту већ не хипотетички можемо гледати на укупност многих народа као на један народ и не Фантастички говорити о постојаном прелазу нечега од једнога народа другоме. Као што је национадни тип резултат синтезе племенских особина или као што један национални тип има неколико месних измена, тако и неколико народа везаних узајамним деловањем и узајамним културним унливима, могу створити до неког ступња општи тип од којега би поједини народи били та измена облика. Тај тип и ако је апстракција, ипак, разматран у стварним егземпларима поједпних народа, има у себи вишо стварнога него 1е реир1е ишдие Кондорсе-а и Хегелов "№ т е11§е1з1, који уједињује општу историју. Сваки народ даје једном појаву, општем за многе, своју боју и сваки народ ствара нешто своје што постаје опште. Такав општи тип у најразвијенијем ступњу преставља собом романо-германска Европа, чији су народи, одвојивши се од осталог историског света у првој половини средњега века, живели у најтешњем узајамном деловању и постојано вршили један на другога културне упливе веома различног карактера. Феудализам, католицизам, романтизам, хуманизам, протестантизам, апсолутизам, „просвећеност" и т. д. Све су то појави општи разним народима, који се у једној, којој било, земљи, само рељеФније истичу или се раније и јаче развијају у њој, и по томе је и могућна општа историја западних европских народа, као историја (1'ип реир!е иш^ие, као историја ^еИ^б^-а који прелази од једног народа другоме, — с хуманизмом из Италије у Германију, с протестантизмом из Германије у друге земље и т. д. Истина било би врло тешко ирименити то исто на културне народе старога Истока: овде није било тако тесног и тако општег живота као у романо-германској Европи у средњем веку и у ново доба. Ио с друге стране та замерка тиче се не сзтптине ствари него само мање развијености једног истог појава; народи старога Истока за више од 1500 година пре Христа почели су се зближавати међу собом, подносити општу судбу, }зајамно размењивати идеје, знања, вештине и т. д. При том старе цивилизације имају врло много општега међу собом и то нам допушта говорити не само о засебном свету Старога Истока него и о засебном старо-источном културном типу, од којега поједине измене примећујемо у свима, великим и малим државама Египта и предње Азије. Постајање, развитак, поједине измене тога типа у области религије, ФилозоФије и науке, у области државе и општих односа, зависно од тога што је поницало у једној 33*