Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

463

У место да ово расправљам теоријски, ја ћу узети опет упоређеље у помоћ, које, разуме се, као и сва друга упоређења, није примерно, алл ће ипак бити подесно, да расветли ствар. Замислимо пуну пушку. Овде постоји нешто, што би се могло назвати дг, потендијелно стање, дакле аналогон за дисиозицију. Пушка је у стању, да изведе у сваком тренутку велики физички рад, да даде куршуму знатну почетну брзину. Пуцањ је рад, а обарање је изазивач. Ја нисам раније одговорио на питање: Каквим околностима мора да захвали носилац диспозиције за ту диспозицију? У наведеном примеру лако је дати на то одговор: околност, што је куршум у пушци, што је пушка пуна. Овај Факат назива Мајнонг основом диспозиције. Кад стојимо пред пушком, па се постави питање: да ли она има поменуту способност, да лл је пуна или празна, онда се при данашњем модерном уређењу пушке можемо о томе уверитп једним брзпм покретом руке. Ши можемо видети, да ли основ постоји, можемо видети, да ли је пушка пуна иди празна, дакле сазнали смо директно основ; у исто време уверили смо се, постоји л.и и дисиозиција. Али на пољу психичких чињеница, које нас овде интересују, нисмо у тако иовољном иоложају. Замислимо, да имамо пред собом некога, који брзо и вешто множи. Зашто он то може ? На основу каквих особина његове цел.окупне личности ? Јесу ли то Физиолошке чињенице? То унапред не знамо. Можемо ли то испитати као при пуној пушци ? То је потпуно искључено. Шта више и на физиолошком пољу, где су ствари много простије, не можемо поћи тим путем. Замислите, да је постављено питање, може ли неко опружити ђулад од 50 килограма. Може ли и лекар то поуздано сазнати из простог испитивања мускул.атуре? Мислим, да ће у то и он сумњати. У таквим случајевима има само једно средство ми треба сами да изазовемо рад, ми ћемо једном рећи,- да множи, другом ћемо дати ђулад и позвати га, да учини покушај ; укратко, ми ћемо радити онако, као и непознавалац код пушке: овај ће просто испалити пушку; то је за њега најбоље средство, да се увери, да ли је пушка пуна илн празна. Овај поступка чини свакако упечатак необрађеног емпиричног, индуктивног поступка према дедуктивном поступку, кад истражујемо, да ли је куршум у пушци. Али на исихичком пољу упућени смо само на тај иостуиак: морамо изазвати рад, јер само тако можемо сазнати, постоји ли диспозиција. Могли би се навести и други финији примери од овога са пушком. На пр. питање, докле ће радити часовник, а да се не навије? Познавалац ће можда то сазнати испитивањем часовника, а нестручњак самим радом: он ће пустити часовник да ради, па ће видети коллко је радио. Молим, да се тачно утврди: битна је разлика у томе, да ли основ сазнајемо директно или индиректно из рада. Данашња Физиологија мозга труди се, да и овде помогне, она хоће, да истраживањем мозга и ње-