Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

465

тај, да се закључује нз већег или мањег, бољег иди рђавијег рада на ведичину или вредност диспозиције. Лостоји ли између рада и дисиозиције директна ироиорциомалност? Ја ћу овде да одбијем један доста елементаран, неспретан (I) извор погрешака. Узимам онет прост пример: скакаље у висину. Кад држим канап један метар високо, па наредим, да га два ученика прескоче, и ако су оба то извршила, т. ј. показала исти рад, да ли онда оба ученика имају исту способност за извршење рада? Сигурно не. Овде могу бити највеће различности. Један је од њих можда ванредан скакач, и способан за много већи скок, а други ,је можда у стању, да само преко овог канапа прескочи. Ми можемо лако избећи погрешни закључак: да су обе способности једнаке, кад идемо до горње границе способности. Оба ће скакати дотле, док могу, па ћемо добити највећу способност. Овај се поступак примењује такође на психо - физичком пољу за одређивање мерења, осетљпвости и т. д. Ако хоћемо овај поступак да пренесемо и на испитивање у школи, онда морамо и овде бити доследни па ићи до горње границе и испитати, колико може највише да уради ученик. Ако су при томе радови од два ученика различита, онда ће и већем раду одговарати и већа подобност. Али испитивање до горње границе подобности је опасно или бар тешко, јер оно одузима времена и тешко је одведити у великој маси ђака, да ли је неки ђак при испитивању показао своју највећу подобност. Али док се не дође до горње границе, не можемо, као што сте видели, из рада закључивати на подобност. Наш обични иосгуиак ири исиитивању доводи нас у оиасност, да иотцепујемо добре ученике, јер се ови не напрежу толико, колико би одговарало њиховој подобности, и за љубав просечности можемо постати неправедни, оцењујући погрешно даровитије ученике. Ако пак попустимо теоријском захтеву, који је овде изнет, па се трудимо, да идемо до горње границе подобности, онда прети још већа опасност, а то је опасност од оптерећености, случај, који у нашој педагошкој литератури игра велику улогу, можда већу, него што је и оправдано. Еад скупимо сва расуђивања, онда можемо закључити, да се први извор погрешака састоји у томе, што се из велччине рада гшључује неиоуздано на дисиошцију. Други извој , погрешака (II) лежи у овом: До сада смо претпоставили, да рад можемо мерити а из опога закључујемо на величину диспозиције. Али ми пе смемо прећи преко критичног питања, да лп у опште можемо мерити исихичке радове. За Физику је створила нракса и наука јединице за мерење; ми меримо иросторне количине, меримо силе, брзине, и т. д. За психичке чињенице утврђено је до сада да су оне у многом погледу количине. Али