Просветни гласник

492

ИРО(ЈВЕТНИ ГЛАСНИК

и то у вези. Ако се не може говорити с ироФесором, може се говорити са самим латинским ауторима. Заиста је чудновато, да система оиемогућава тај однос тиме, што између писаца датинских и ђака поставља двогуби зид од речника и граматика. Најлакше и најбрже средство за читаље и разумевање текста јесте уиотреба иревода; та употреба омогући ће непосредно објашњење читавих страна, глава, списа. То је начин, који се највише приближава природном поступку, који се састоји у том, да се језик учи најпре говорењем, а ако то није могуће, онда читањем. Последица те методе биће не само да ће понова бити могућно научити се латински онима — у осталом много их нема — којима тај језик може користити, већ ће она у многом умањити време, које се сада на те студије узалудно троши. БетоПпз дакле тражи, да се класички језици уче као и живи, нарочито као матерински језик, да најпре буде пракса па тек онда да дође граматичка теорија. Ту је мисао у Француској још пре њега пропаговао проФ. ОЊлег ВепогзГ у брошури „Ее 1а1т аррпв еп 1го1§ апв, 1е §гес еп с1еих апз". Овде налазимо ту мисао потанко изложену: „За три године дете разуме свој матерински језик, за четири говори њиме. За годину дана или највише за две дете одраслије, ако се пошље у Енглеску или Немачку, разумеће и говориће те језике. Како је према томе могућно, да после шест и осам година труднога учења ђаци у нашим школама кад дођу до ћасса1аигеа1-а на једване јаде за два сата, и то иомоћу речника, нреведу 25 реди латинских, и да тек трећина кандидата изврши задатак како треба, а остале две трећине морају да понављају иепит?" Узрок успеха тамо и неуспеха овде .јесте метода. Дете, које се природном методом учи материнском језику, чује велики број речи и фраза, које тако рећи саме улазе у душу, упију се у његову памет дете разуме, пре но што само ночне и једну реч изговарати. „ Кад год му мајка покаже какав предмет и рече му његов назив, дете се вежба у изговарању. А трпи ли дете много кад га мати учи говорити? Они се само осмехују једно на друго". Друкчији је међутим однос између учитеља и ђака. Као да се хотимице накупила гомила тешкоћа једноме ученику тиме, што се у почетку учења језика ставља преда њ граматика. Учење граматике само по себи сухопарно је и за зрела човека — мрско је деци, која на силу, помоћу механичког понављања и вежбања памети уче масу правила и изузетака синтатичких и граматичких. Та се метода после иреноси и на читање списа. Ђаци никад у школи не читају целе списе, већ само нека места, и то начином врло слободним, само неколико редића дневно, што очевидно не може пробудити у њих интерес за оно, што цео спис