Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

493

садржава... Уосталом, свакож је иознато, да омладина која се- са старом литературом упозиаје помоћу те ситничарске методе, никад је и не упозна, не заволи је, и после шест, седам година такога учења, она има само једну снажну жељу — да више о том никад ништа не чује. То је резултат, којем се долази, ма да се то не жели. Ну, пређе је било друкчије, што се тиче латипског језика. Све до XIX века то је био жив језик, проФесори су умели да говоре латинскп и говорили су. Онп су за тај језик употребљавали методу, коју захтевамо за живе језике. Обучавали су том језику говорећи и читајући. „Наравно данас проФесори ни сами не знају да говоре латински, а често не умеју ни да пшпу како треба. Принуђени пак да обучавају ономе, што ни сами не знају, прибегли су граматицн и речнику. Али, то је начин бескрајно мање користан и бескрајно дужи. Од тога доба учење латинског језика без престанка опада". ВетоНпа и Вегшз! дакле из поменутих разлога труде се да онемогућено говорење при учењу класичких језика надокнаде говором писапим — читањем. То читање треба да буде у вези, да обухвата најмање једну страну, а додније и више страна. То је могућно пак само тако, ако дамо ђацима у руке текст латински или грчки заједно са преводом. Нревод у истом тренутку казује смисао сваке речи и сваке Фразе и не гони ђака да често без икаква резултата и с непријатношћу тражи дуго по речнику. Рад ђака састојао би се у том, што би прочитао једну или више страна латинских и разумео би их. За тим би му се одузео нревод и испитивање би се вршило само на основу латипског текста. Не можете гонити ђака да разуме извесно место извађено из средине аутора, али можете од њега с иравом захтевати, да се помоћу превода спреми, да известан број редова, страна, преведе и на основу самог латинског текста. А шта ће бити с граматиком у том новом педагошком систему? Треба признати, да специјално учење мењања имена и глагола није неоиходно потребно, да би се један језик разумео: дете у својој отаџбини и зрео човек у туђини науче се томе просто слушањем. Овак, ко ушчпта латинске текстове у довољној мери — а то је могућно једино иомоћу иревода — научиће се промени речи самим читањем тих текстова. Треба ту само уиотребити очигледна средства, осим слуха треба уиотребити и вид ђака. Све промене имена и глагола, правилне и неправилне, нека ђаци испишу сами или нека то набаве штампано, али са крупним писменима, која се могу из далека читати и то на покретљивим дашчицама, које треба обесити на зиду у методичком реду, да би се ђак у том могао лако кретати и брзо наћи облик, који му је потребан. Те таблице у мањој Форми, у облику атласа, могао би имати и сваки ђак код себе. ВепоЈб1 овако разлаже ствар: