Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

501

стр. 115.) или су најпосле стављали Хину и Индију у чисго Фантастичку везу с осталом историјом старог доба. 1 И тако тај историски свет, који се може назвати Исток у узкем смислу, одликује се од друга два савремена њему историска света и већом старином и већом разноликошћу свога састава и тегањом везом својом с тим што се обично назива општа историја. Историја то је живот и кретање и тај најближи нама Исток био је у старо доба сведок многобројних великих промена, које су имале уплива на судбу многих народа, док је Хина из најдавнијих времена отелесила у себи непромењивост у карактеру и бићу народа, а промене које су настајале у Индији бледе кад се упореде с појављивањем и нестајањем народа, са дизањима и падањима држава, са ширењима и уништавањима целих култура на Истоку у ужем смислу. Општа историја јесте у узајамном утидању и наизменичном наслеђивању народа, а ту имамо осим тога и то што су ти народи припадали разним расама. У данашње време сазнало се да су најраније цивилизације у Азији биле туранског порекла и да су азиски Семити у неким односима били ученици Туранаца. Другу епоху чини овде влада семитизма, док на чело источног света нису стали Аријевци, с почетка азиски — Миђани и Персијанци, а за тим европски — Грци и Римљани. Ма какав се значај нриписивао разликама раса, важно је то гато су у узајамном деловању суделовали народи који су успели да у претходним нериодима своје историје израде засебне културе, од чије једновремености историски живот тога Истока и добија таку разноликост. Тако је ту први пут почела општа историја народа, ту је настало прво уједињавање појединих делова човечанства, а то уједињавање јесте једна од основних црта опште-историског процеса. Тај важни Факат треба запамтити у самом почетку нашега учења у пгродици или у школи, кад први пут о њему и чујемо. Ми почињемо учити историју но тако званој свештеној историји старога завета, у којој је поглавито причање о судби јеврејског народа, али ту се први пут познајемо и са другим странама старог Истока, почињући Егиитом и сврнмвајући Персијом. То долази не само отуда што је историја јеврејског народа иснреплетана с историјом Египћана, Асираца, Вавилонаца и Иерсијанаца и незнатнијих суседа израиљских, Финичана и Филистинаца него и отуда што и саме јеврејске књиге по којима се састављају „свештене историје" говоре о свима тим народима. Јеврејски писци причајући о судбини својега народа, били су не само национални историограФИ него и опгати историци својега времена, погато они нису могли говорити о јеврејским делима а да се не дотакну и историје других народа, који су играли ову или ону 1 По Хегелу (РМЛозорШе с!ег безсМсМе) општа историја јесте ироцес у коме светски дух (ЛУеЦ^есз^) долази до сазнања своје слободе, и по његовој схеми тај дух креће се од истока на запад, при чему у Китају оп још спава, у Жндији већ сања, у Перслји буди се, ма /а још не познаје своју суштину и т. д.