Просветни гласник

ОДВНЕ И 11РИКАЗИ

651

Матура је, .дакле, природни завршетак простране грађе из иојединих дисципдина, што се све учило у вишој гимназији. Ео иије у стању да савлада наставну грађу из више гимназије на овај налин, тај се мање може удубити у студије на универзитету, што је скопчано са још већим тегпкоћама. Овим раздозима брани овај директор гимназије матуру у времену кад најозбиљнији шкодски ауторитети, готово у целом свету, устају против ње и траже да се укине како она тако и сви досадашњи испити и оцене. Он упоређује матуру са пријамним испитом, па је брани. И заиста он има право, јер са кодико се разлога може бранити пријамни испит, са толико исто може се и матура. Али, сад настаје питање: по чему је пријамни испит меридо ко треба да уђе у гимназију, кад се у IV разреду основне школе учи више него што се тражи на овом испиту? Правидно је и то потпуно правидно да сваки ученик може прећи у гимназију, који је свршио основну шкоду, само ако хоће. А да ди ће у њој моћи и напредовати, то не може никад и ниједан насгавник поуздано оддучити на иријамном испиту. И баш и стога је он потпуно непотребап. Није, дакде, овај иснит ни у интересу ученика ни шкоде ни ђачких родитеља. Он је само .једна заврздама без икакве потребе и без смисла, која без невоље ствара незгоде и наставницима и ученицима. А што за њ важи, вреди и за матуру. У томе се и ја хоћу да сдожим са нисцем овога предавања. Али, и овде се намећу некодика питања: с каквим правом сме шкода довести једнога ђака до матуре и онда му рећи: „ти ниси за универзитет!" А за што је онда, кад није за даље учење посде проведених 12 или 13 редовних година у шкоди, а ако је понављао који разред — не заборавимо после неположених испита и сдабих оцена онда и вишеУ Ако је такав ученик, збиља, неспособан за универзитет, онда опет настаје питање, на које нам је требао да одговори писац, директор гимназије, — па ко је точе крив? Како се то слаже са одабирањем ученика још на пријамном испиту, који писац тако лепо брани? Шта заслужује школа, која тако упропашћује своје ученике: учи их. цени их, даје добре оцене, пушта из разреда у разред, па на крају крајева каже: иди, ниси ти за универзитет и даље учење! Какви ди су тек наставници у тим школама, који хвале и узносе матуру? У остадом како сме један директор — а он то казује и у име свих гимназиских наставника — рећи да је понеки ученик провео више година бескорисно (пасћ етег КеПге пиШоз уегђгасћ1;ег Јаћге!!) —■ 0 свему овоме као да није писац ни мислио, иди, ако је мислио, није хтео ништа о томе да каже родитељима, којима би несумњиво годидо да и то чују. Знао је писац да не би имао шта депо рећи, као ни ја о овој његовој књизи. Љуб. М. Протић