Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

617

непосредно се приближује већ мидо - персиском периоду историје Ис. ка и како је Кир допустио Јеврејима да се врате из ропства у домовину, те и њихова најстарија историја стоји у вези с историјом Персије, то Стари Завет даје нека дата и за историју Персије, — дата која у осталом по својој важности уступају Херодоту и у опште грчким писцима. Што се тиче саме јеврејске историје, то је потребно приметити у опште да је у том односу библија давно постала предмет научних испитивања,. којима је смер да реше питање о изворима њених историских извештаја, о саставу њених појединих делова, о времену њиховог појава и посдедње редакције и т. д. Нема сумње да се (осим усмених предања која су у основу врло многих ствари у садржини истори^зких књига Старога Завета), почињући од „књиге царева" у основу историске садржине библије —јављају и дворски летописи царева јудејских и израиљских и Фамилијарни мемоари и старе записане песме. Из таких је летописа позајмио сво.ја дата и аутор „књиге летописа", чија је и редакција књига Јездре и Нејемије, на оЛгову нешто разних докумената а нешто мемоара самих Јездре и Нејемије. Утврђеио је и то да један од делова Петокњижија „Други закон", има, упоређен с другима, доцније порекло, што је врло важно за појимање унутрашњег развитка јеврејског народа. Тако исто и пророчке књиге које су драгоцене својом савременошћу догађајима, о којима говоре, биле су довољно испитане, да би се одредило време кад су написане, њихов састав и однос њихове садржине према другим изворима. Така су испитивања била потребна због тога да би се могли јавити потпуни и строго научни састави по историји јеврејског народа (Н. Е\уа1(1 СгезсШсМе <1ез Уо1кез Јзгаећ — Б1е АИегкћитег (1ез Уо1кеа Јзгаећ — бгаАг безсМсМе с1ег Ји<1еп топ с!еп ае11е81еп 2еИеп). Таква испитивања да би се користило литературнии нроизводима, као историским изворима, била су предузета давно и по односу према другој категорији књига, у којима су извештаји о старим народима Истока т. ј. по односу према грчким делима, која су дуго заједно с библијом служила као једини извори за историју Истока. Грчки аутори које овде треба поменути јесу: Херодот, КсеноФон, Ктезије, Диодор Сицилиски, Страбон, не помињући друге, чија ће се имена после навести и не помињући таког, на пример, латинског аутора као што је Плиније, који нам је оставио драгоцене извештаје о Египту и другим земљама, у својој „Природној Историји". Најстарији од поменутих аутора живео је у доба грчко-персиских ратова т. ј. по односу на историју Истока, у врло позно доба, а Страбон за императора Августа т. ј. после пада старе персиске државе и римских освојења многих њених делова, и ио томе сви ти писци, као савременици, могли су говорити само о догађај има последњих пет столећа пре X.; а ако се у њих налазе извештаји о старијим догађајима, то су они основани на причама, које нису увек поуздане. Ипак су Грци важни кад износе оно што су својим