Просветни гласник

620

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Артаксеркса Мнемона, КсеноФон као аутор Киропедије и Анабазиса и Страбон по геограФским питањима — допуњују поменута два историка; у ствари најновија открића односно мало су додали историским временима Персије. А то се молсе казати и за грчке извештаје о Малој Азији, по чијим се обалама тако раскошно развијала грчка колонизадија. Индију су стари писди знали ир.10 мало, више, ако не сасвим по чувењу и при том по гласима често савршено противним. Та општа примедба важи и за Херодота и за Ктезија (у очуваним одломцима) и за Аријана и за Страбона. Иза граница Инда почињао је за Грке већ непознат свет; ма да су и туда прошли, они су га мало знали. Врло важан значај имају грчки писци за геограФију Старог Истока. Херодот је брижљиво скупљао податке о земљама, које лично није могао обићи, као што су Етиопија, Киренаика и Северна АФрика, област Инда и велики део Скитије а његово набрајање племена и сатрапија персиског царства може се узети за један од важних извора за стару геограФију. Херодота су допуњавали писци који су дошли после њега, али су походи Александра македонског у области Окса и Јаксарта и у далеку Индију нарочито раширили геограФски доглед Грка и после њега нарочито од тога времена кад је Дикеарх, ученик Аристотелов, нацртао прву карту земље, геограФија код Грка била је постављена на праве основе. Такви су стари извори историје Истока, чија се традиција сачувала непрекидно до наших дана од времена писања појединих делова библије и појава на свет дела поменутих грчких аутора. У број старих извора, ма да се традиција о њима није код нас држала до прошлог столећа, потребно је унети и оне које престављају споменици индиске и иранске литературе. То су били извори, који нису ишчезли из људског памћења, али су само дуго остали непознати Европљанима; њих су чували брамини и персиски свештеници, те их није требало откривати у том смислу као што се у XIX столећу морало радити с оним документима, који су били написани на непознатим језицима и тако мучним знацима као што су јероглиФи и клинопис т. ј. за читање којих није било никаквог кључа. С богатом индиском литературом и њеним свештеним језиком, санскритом, Европљани су се почели упознавати од утврђења Енглеза у Индији, али озбиљна занимања европских научењака са језиком и литературом Индијанаца почињу тек од оснивања калкутског „Азијског друштва" 1783, у коме је видна улога припадала Виљему Џонсу а за тим Хенрику Колбруку; њихови радови постакли су велику литературну радљивост и подробна испитивања у области индиских старина и довели су до важних резултата. Почињући од Веда, зборника химни, од којих су неке химне из XIV стол. пре X., ми имамо данас богат материјал за утврђења и целог тока и појединих епоха културног живота Индијанаца од како су се настанили у „Седморечју", до најдоцнијих времена. У