Просветни гласник

766

ПРОСВБТНИ Г.1АСНИК

/ \

На завршетку је Ј. досветио неколико речи наставнидима грчкога језика> Он вели, да необично богата множина елемената за образоваве, који се налаз& у грчком језику, поставља и наставнидима. велике захтеве. ^оИеззе оЂИде, мора се овде рећи. Ну Ј. инак мисли, да је лако бити добар наставник. грчкога језика. „Ми смо, вели, сви толико унанређени студијом грчкога језика, грчки су нам писци свнма створили толико племенитога уживања, да ми радо ону захвалност, коју дугујемо Грдима, тиме ноказујемо, што им у срцима наше омладине увек подижемо нова места за поштовање... Нама је иоверено драгоцено добро и ми морамо „чувати, да се његова вредност у нашој руци не смањи". И нама је упућена Хорацијева опомена: „ Уоз ехетр1агга Огаеса пос1игпа гегзаГе тапи, 1-егва1е пгигпа!" Све се више морамо удубљивати у студију грчкога света, те да богато благо образовања, које је ту сакривено, све потнуније износимо и младежи га предајемо. Ну ми морамо још виш& учинити. Ми морамо умети да наше одушевљење за грчки језик пресадимо у омладпну, те да од наших ученика васпитамо савезнике за борбу у будућпости.... До нас ће пре свега стајати, да ли ће победити пријатељи или противници грчкога.... На и кад од наших пређашњих учепика чујемо, да су заборавили грчки. то не сме да нама самима одузима храброст.... Грчкајенастава извршила свој утицај на дух, и тај утицај остаје, ако из памћења к нестане речи и облика. Сваки наставник, који свој позив озбиљно узима и појми с вишега гледишта, мора знати, да се и даље развијају оне клице, које он засади у душе својих ученика, ако пређашњи питомац и није више свестан извора. Ми смо тада ипак принели свој део за умнн напредак нове генерације и тако течемо себи „праву бесмртност, где дело живи и даље хнта, баш и. кад би име његова творца иза њега изостало". Овим речима завршује Јерузалем своју расправу, а тиме смо и ми готови са прегледом садржине обадва наша списа. Рекли смо у почетку да не мислимо улазити у критику. И у једној и у другој раснравп толико је лепих мисли и језгровитих погледа, толико умесних напомена и корисних упустава, да заслужују пажњу и онпх, који се начелно не би слагали са главном тежњом једнога или другога писца. И један и други располаже добрим знањем и своју ствар застуна са необичним разумевањем и дубоким убеђењем у правилност својих погледа. Обадве су раснраве написане лено и јасно, а за Јерузалема би се готово смело рећи, да се у његову начину излагања мисли, на његову стилу чисто осећа утицај великих угледа, којнма је он посветио не само ову расправу већ и добар део свога живота. Обе се књижице препоручују пажњи читалаца. Октобра 1903. год. Београд. Милнв. Ј. Поповик.