Просветни гласник

оцене 11 11рикази

765

личпости веома важно иредузимати врло темељне дсихолошке анализе. Кад год Ј. тумачи Хомера у школи, у његовии очима све више расте Хомер као песник, све му се нове лепоте указују, све јасније види, како је овде језик природе ступио у савез са највшном вештипом представљања, те створио нешто са свим особито, нешто чему нема једнака у светској књижевности. — После Хомера .Ј. нрелази на Демостена, о чијој важности за образовање владају разна, често са свим супротна мишљења. Биламовнц га није унео у своју читанку. И ако су Демостенове беседе уметничка дела прве врсте, ипак многи мисле, да су оне сувише .тешке, те њихова уметничка вредност не може са свим доћи до пуне свеети свих ученика. Други је прекор Демосгену, да је био кратковид политичар, да је бранио што се није могло спасти. Ну ми се не смемо ставити на то гледиште, јер омладину не треба учити, да суди свуда само по успеху. Одушевљење за идеална добра и топли иатриотизам заслужују и онда наше дивл,ење, кад им је борба, узалудна. Што је Демостен бранио, било је вредно да се брапи. Атина је била не само школа образовања за Јеладу већ је постала једним од најважнијих извора за образовање целому човечанству. Јерузалем ће увек са задовољством читати у школи трећу беседу противу Филипа, која је згодно названа лабудовом песмом грчке слободе. У њој су драгоцени елементи за образовање наше омладине. — Ако је код Демостсна поред језиковне и естетичне стране пре свега етички моменат од вредности, тај се моменат још више истиче код Платона, јер је ту увек најзначајнија личлост Сократова. Нарочито се код Апологије указује ирилика, да се дотакну оишта етичка питања. С разлогом се од Платононнх списа може узети поред Апологије још Критон и последње главе из Федона. Ј. не може из свога искуства рећи, да ли би вал>ало унети што пз праве Платонове ФилосоФије, као што би желео Виламовиц. — Естетичко образовање за које се у главном доста уради којим Блатоновим уметничким делом, ваља још одлучније истаћи код читања које трагедије но код Хомера. С тога се и треба ограничитп на дијалог, да би га ученици могли савладати што се тиче језика. С правом вели Вилановиц, да хорове треба да прочита ц објасни сам наставник. Често су се у иоследње време чули гласови, да се не остане увек нри СоФоклу. Нп Ј. не би нмао ништа иротив тога, да се једном чита „Агамемнон" или још. нре „Прометеј," од Есхила. За Еуринпда се не може одушевити. Чини му се, да ће ииак понајбољи бнти Софокле. „Краљ Едип" и „Антигона" могу да издрже најоштрију критику најмодернијега драматурга. Толико о важности грчких иисаца, како их цени Јерузалем, за кога ће „Аристид и Перикле, Сократ и Демостен увек остати полптичке и етичке идеалне личности. Хомер и Ппндар, Есхпл п СоФокле, Тукидид и Цлатон ће као мајсторн у песништву и прози још за дуго време као племенити нримери будити угледање и давати више законе суђењу". (Стр. 33). Јерузалем заједно са Виламовицем верује да ће „будућност још више ценити грчки свет, јер ће га боље разумети". просвктни гласнпк II. књ., 5. св., 1903. 49