Просветни гласник

В Е Л Е тгг К Е

307

2) Да ово учење живих језика буде расирострто као Факултативно, на све школе и мушке и женске; 3) Да се води рачуна при примању ученика за изучавање живих језика не само о вољи родитељској, него такође и о мишљењу учитељеву. Учитељима би остало да одлуче да ли интелектуалне способности и Физичка моћ детиња допушта да се оно оптерети и овим накнадним радом. Ови курсови на овај начин створени су за најбоље ученике основних школа. Ова проба која је врло интересантна заслужује да на њу обрате пажњу сви они, који се интересују будућношћу живих језика у основним школама. * Модерна школа у Мадриду — (у својој свесци за август 1903) настављајући своја проучавања о материнској педагогији, објављује интересантан чланак о играма. Игра је инстинктивна и потребна сваком бићу које расте, које се мења, које се обнавља и које модиФикује свој организам. Детињство и игра, две нераздвојне идеје једна од друге. Млада створења су нагнана и присиљена да се играју по инстинкту, који је онако исто невидљив, као што је невидљив и инстинкт који натерује тицу да лети. Нема лепшег и примамљивијег призора, но што је група деце која су оживотворена задовољством игре, која сијају радошћу, која тртљају, смеју се, јурећи тамо амо као врапци у потпуној слободи. Мајке које су врло мало веште, или које су потпуно неискусне у васпитању, мисле да је боље да њихова деца остану мирна: оне се плаше да им непрекидно кретање не би донело каквих рђавих последица, оне се непрекидно брину о тонлотп и хладноћи, о реуматизму, о нлућним болестима, па чак може бити и о пребијеној нози или руци. Оне не знају да је игра империозна потреба првог доба, да треба потпомагати овај природни инстинкт и управити га као што се управљају, окрећу и упућују све природне силе. Игра открива темпераменат, укус, енергију. иа чак и осећаје. Онако као што се људи познају и један о другом суде по актима које испуњавају у потпуној слободи и својевољно, тако исто деца показују свој карактер, своју тенденцију и своју склоност у начину како се играју, иошто је он, управо говорећи; начин њихова живота. Но, и ако се погрешке неког довршеног дела не могу поправити, пошто су оне ухватиле већ дубоког корена, и пошто се плаше да се ие би уништило цело дело лечећи те погрешке, у накна.ду зато оне се могу ублажити, ако не можда чак и сасвим потиснути за време стварања. То и јесте оно што даје велике вредности посматрањима, које мајке могу учинити о карактеру и склоностима, које показују њихова деца, кад се слободно играју. Нема, тако рећи, кад се води реч о васпитању, ни једне нојединости која би била ништавна, нема ни једне опаске која би била некорисна. Оне ствари које изгледају да су најдетињастије и најнезнатније могу собом донети најплодније идеје и најдрагоценије предлоге. Не говоримо дакле о игри с презрењем и тражимо напротив чему нас она може научити. Пре свега игра је задовољство, али оно је задовољство једино и право које је с неким подељено. Из тога излази јасан закључак: да мати не треба да тежи за тим да се њезино дете игра сасвим само; она ће на тај начин потиснути радост, потиснуће експанзивну и искрену радост, која је врло важан Факат у васпитању, нарочито у физичком ваепитању. Игра у слободном ваздуху и отвореној природи, у ларми, смеху, па чак н у гурању,