Просветни гласник

радља главног просветног савета

237

IV. Јовићев Буквар. а) Словарица. Јовић је првп у букварску литературу унео неву врсту уводног Буквара, у коме нела никакве друге букварске грађе до једино 30 основних слика, са толико основних речи, као што се то налази у сваком другом буквару, који је написап на основу метода с нормалним речима. У првом издању свог Буквара Јовић је тај део чак и засебно штаипао, под насловом „Словарица". Сам наслов „Словарица" непогодаи је, јер се по досадашњој пракси тако зове једно наставио средство, апарат за гпчитавање (Хе5еказ(;еп). —• Јовићје гао сваком детету збирку мањих, нростих ликова од слова, да помоћу њих учн шчитавати поједине речи. У ствари је главни циљ Словарице шчитавање дакле синтеза. Но како се без тога не може доћи без претходне анализе речи на гласове, Јовић одређује у објашњењу, ка своме буквару циљ сво.је Словарице овако: „Словарици је задатак да олакша анализу речи на слогове, јер се оно, што ученици чују на ухо, понавља на око и на руку, која црта простија слова". Ову Јовићеву одредбу је тешко објаснити. „Словарице је задатак да олакша анализу речи иа слогове." Но учитељи добро знају, да анализа речи на слогове нема никаквих тешкоћа; она се савлађује врло лако, те зш је чудно, зашто Јовић при настави писања с читањем баш томе даје велику важност. Оним додатком, да ученик. „оно што чује на ухо, цонавља на око и на руку која црта слова, и чини ми се, да Јовић истиче, да је главни циљ Словарице познавање слова. Но самим познавањем слова не долази се никако до читања. Дете може познавати сва слова, оно их по његовом начину може и цртати, па опет да не зна читати. И ире сто година су деца на штици научила слова. па оиет је бпло муке, док науче читати. За то је требало дуго времена. Данас се то тражи брже, а свакако се брже и сигурније иостиже, наравно ако се ради по рационалном методу. Да се научи читати, нужно је: прво, да деца знају слухом разликовати све гласове што их чују у речима; друго, да их говориим органима правилно изражавају, и треће, да се у исто време навикавају изговарати све гласове једном речп. Прво се постизава анализом, друго разговором и упућивањем, а треће синтезом. Зато је модерна дидактика прихватила за учење писања с читањем иознати аналитичко-синтетички метод, који је данас до ситница раззрађен, те деца науче иисање с читањем без икаквих тепгкоћа. Изгледа ми, да је Јовић хтео Словарицом тај метод да усаврши, али он то није постигао, јер се удалио од праве подлоге тог метода. По том методу траје говорна и ручна припрема 6—8 недеља, па кад се то пређе, онда тек почиње учење писања с читањем. Ту се деца вежбају у правилном изговору речи, ту се пауче анализовати речи на слогове и гласове и правилно их изговорати, па напоследак и спајати их, изговарајући их једном речи. Кад се то посгигне, лако је прећи на познавање слова и читање; онда нема никаквих тешкоћа. Како се међу тим и рука вежбала, пшпућп цростије и сложеније знаке, из којих се слова састоје, природно је, што се по том методу почпње одмах с писањем, те се оно, што се напише, одмах и чита. Зато се тај метод и зове, метод писања с читањем. Та говорна и ручна припрема је овом Словарицом ометена. Говорна припрема се ограничи на нормалну реч, у којој се анализом траже гласови, после се за те гласове узимају слике слова, којих у књигама нема нигде. Та слова се цртају, или боље да кажем шарају, па онда се из словарице вади слово по слово, па се поново склапа реч. Кад деца науче више тих Јовићевих слова, онда ће анапросветни гласник, i. књ., 3. св., 1904. 16