Просветни гласник

262

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

па. да се може осетити. Али брзина тога опадања није код свих чула једнака. Од ове појаве која долази од умора осећајних живада ваља разликовати сличпу појаву која се јавља при хотимичном и нехотичном скретању пажње. Еад ученик није пажљив према нечему што би могло надражнти његова чула, не значи да нема живчане снаге да прими надражај од тога и да га спроведе до седишта свести. Снага је ту, али он је не употребљава у том тренутку на. то. Скрене ли он своју пажњу на ту страну, онда ће одмах моћи да прими и тај надражај, и његови живци биће кадри да га спроведу до свести са оном истом интензиввошћу, коју је имао и мало пре. Међутим кад је његов орган уморен, онда он, и ако је отворен за један надражај, нема снаге да га прими и спроведе до свести. И тек кад се одмори, кад му се снага постепено врати, биће кадар да прими онај исти надражај и да га даље спроведе на одређено место. Са оваким чулним умором ретко се сусреће наставник у школи код ученига. Међутим често се наставници жале да се замори ученичка пажња, те услед тога она попусти, па је и даљи рад без вредности. Али као што пажња није никаква засебна душина моћ, тако се и умор њен своди на осећаје о запетости мишића. У природном стању у ученичком духу влада непрекидна промена у представама: једне долазе у свест, а друге одлазе да начине места првима. Ово стоји у вези са надражајима који непрестано пристижу чулима споља или из организма. Ако се пак ученик налази у стању пажљивости, онда он нрекида она,ј природан ток у представама и задржава у свести само једну извесну или један низ. За ово обустављање оног редовног тока и задржавање само једног извесног дела из читавог низа очевидно потребна је извесна снага, потребно је напрезање. Оно се за овај пар састоји у том што ученик управља свој поглед на наставников рад и на цело његово држање при настави, што је добро отворио своје уши да чује сваку реч његову и све што има да се чује и др. Вило да је ова готовост чула да прима само извесне утиске хотимична или нехотична, њу прати увек осећање запетости и она се може у разним приликама попети до најјачег умора. Ово осећање запетости, које се јавља овако у пажњи, није ништа друго дакле, до мишићни осећаји који се стварају тим што се при употреби чула неком врстом реФлекса покрећу на рад мишићи, који стоје у вези са чулима која се у овом случају употребљавају. Па и само осећање у том тренутку даје нам најбоље обавештење о том како наступа, умор за време напрегнуте пажње. Тада не осећамо запетост у унутрашњости лобање, него се опажа како нам се чисто скупља кожа на глави и на целој глави осећа се некакав притисак, који иде споља унутра, што долази очевидно од стезања мишића у кожи главе.