Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ НРОСВЕТНОГ САВЕТА

367

гпчна граматика г. Анђелковића такође је рађена на основи, коју је Будмани положио, а исто онако, и у оном правцу, како је Будманија прерадио пок. •Теврем Илић. — И с научне и с педагопгке тачке гледшпта њена је вредносг већ нроцењена. То је било још у оно доба, кад је пок. Илић своју грамагику, израђену ио Будманију, подпео на оцену. Најновији писац практичне граматике, г. Анђелковић, није дао ништа ново пи с научне ни с педагошке и методске тачке гледишта. Исти план, исти ред, а што је најглавније и најкарактеристичније и исте речи и реченице и исти иримери, који су и у ИлиКевој граматици. Прегледавнги и поредивши пажљиво све. ја сам нашао, да се иисац служио и Будманијем, по коме вели да је израдио граматику (за похвалу је што ансац помиње првобитни свој извор Будманија), али је главни и неодступни извор г. Анђелковића била не хрватска ирактична руска граматика Будманија, већ срнска руска граматика Илићева. Сем ових двеју граматика, писац, како по свему изгледа, није нп имао других извора. То је узрок, што су и неке погрешке онако „цф.ликомт." пренесене у најновије издање Будманијеве граматике, тј. у г. Анђелковићеву граматику. — Укратко, у овој практичној граматици г. Анђелвовића ми имамо Будианијеву граматику у Ш-ем најкраћем издању, јер је П-го издање била граматика иок. Илића, који је хрватској граматици Будманијевој дао мало друкчији облик и прилагодио је за наш језик и правонис и за наше прилике. Замерке, које би имао да учпним на ову, послату ми, грамитику, двојаке су нрироде: једне би нринадале и 1-ом и П-ом и Ш-ем издању, а друге искључпво припадају г. Анђелковићу, као другом издавачу скраћене Будманијеве граматике на српском језику. Међу важније замерке могле би доћи ове: 1. Незгодно је, да се у нрактичној граматици, која је намењена почетницима, износе неке напомене и разлике од мање важности, а друга важнија, општа, иравила да се не помињу. У Фонетици нпр., која је доста важан и прилично тежак део руске граматике, г. Анђелковић не наглашава довољно јасно оно основно нравило, да се руски самогласници само онда чисто изговарају, кад су акцентовани, а да у свима другим случајевима њихов изговор варира и њихов глас није јасан. У жељи да не изостане иза издања иок. Илића, г. Анђелковић (као и Будмани и Илић) тражи разлике, изузетке и ствара правила, која важе и за најмањи број рочи (као на пр. да је н — јо у речп ел) а заборавља опнгга правила, која владају језиком. Одсуство тога генералисања и у фонетици, а доцније и у граматици, јесте један од ве&их недостатака ове ирактичне граматике. Нисац (као и Будмани и Илић) почиње Фонетику са разликом у изговарању самогласника. Место да прво нзнесе.речи у којима ће показати да је: а = а, и = и, е = е итд., он хита да каже ученпцима и да је: о = а и а = о и а = ја и л = а, унраво, он натеже, да направи што већу разлику у Фонетици. Оваквим излагањем и овим путем и методом најбрже се може убити воља за изучавање рускога језнка, а најспорије се може посгићи добар успех и утешан резултат. Ја бих радије похвалио и нре признао за практичан онај метод, нри коме би се, кад је реч о ма каквом слову, нрво рекао његов прави изговор и за то навели примери, на тек онда да се иде у разлике и изузетке; то би, по моме нахођењу, било педагошки и нрактичкн, него говорити само о разликама. и управо натезатн да их што више буде. — Кад почетник у Фонетици одмах у ночетку чује да се о изговара као о , али и као а, и то по једном општем н стално непроменљивом правилу, онда то има и смисла, али кад се без нотребе (у нрак-