Просветни гласник

368

просветни гласник

тичној а не систематској, теоријској граматици) одмах казује и то, како је ц а = о и а=ја, онда је то мало основано, нарочито зато, што се у потпуности слово а тако и не изговара и што такав изговор није општи. А је равно о, вели г. Анђелковић, у наставку аго у придева, па наводи примере (разуме се Будманијеве и Илићеве) молодаго и болвшаго. Алп ако је веровати призпатоме зналду, капацитету рускога језнка, академику Гроту, онда слову а, у генетиву придева, који у номинативу имају ои, и није место, него ту треба да стоји о, па за то се оно ту и чује. Грот вели да не треба писати молодаго, болштаго, већ молод бго, 6 олбш бго. Еао што се видп због погрешке у ортограФији, дошло .је једно збунљиво Фонетичко правило збунљиво зато, што је а само за тај случај постало о и што писац није покушао да објасни да је ту (као и код свију нридева на ои) место слову о, а не слову а. Натезање да што више разлика буде и да се руска Фонетика учинн тежом, види се из ових примера г. Анђелковићевих: Он вели да се в не изговара у речи здравствуите, д, у речи одежда и п у речи пожалуиста, да се, дакле, те речи пзговарају: здраствуите, одежа и пожалуста. Све је ово без основа и без смиела речено, у толико пре, што је то речено у практичној граматици, и што се такав изговор не може да генералише. 2. Још је већа методска погрешка у навођењу примера. Ту је писац показао да не води рачуна о начелу поступносги, и о начелу, да се иде од познатога ка непознатоме. ПГго се тиче примера уошпте, ту је писац врло сиромашан, управо, он и нема својих примера (а и где их има, они су махом погрешни на пр. образац домђ и 1. пад. множ. домм а не дома). Еао што сам горе напоменуо, примери су позајмљени од Будманија и Илића, а и тамо су ионеки погрешно и незгодно употребљени, јер се не узимају речи, код којих се има објаснити само једна ствар о којој јс говор, већ напротив. Ирактичан писац и вешт наставник бира речи, у којима је све друго познато, а само оно непознато, што се има објаснитп. Ако је реч о слову А, онда нримери треба да су: стаканЂ, ураганљ, баранЂ, балагант. итд.; мећу тим г. Анђелковић код слова А, тј. ^дмах у самом иочетку, кад још ништа није објашњено, наводи пример: молодаго, болвшаго (изговор је маладбва). Овде одмах долази пет ствари за објашњење, јер овде ђак има одмах да чује и да су два о = а и да је а = о (ио писцу) и г = в и о = а и лб = љ. Такви примери нису методски н такав метод ни.је и не може бити нрактнчан. 3. У жељи да даде краћу граматику — што је с обзиром на граматпке Будманија и Илића, оправдано, — писац је изоставио неке ствари, као нпр. поделу глагола на врсте, нека правила о акцентуацији, примере за вежбање у читању, ради утврђења Фонетичких нравила, итд., али је, уз мање потребне ствари, понегде изостављао и оно, што је неопходно потребно да ученици знају. Сем горњих ствари, он не хчзвори ништа ни о подели глагола (по прелажењу и трајању радње), а међу тим однократнни, многократнни, совершешшп ц несовершеннни видт> имају доста велики значај за разумевање и смисао глагола и за њихово мењање; он је изоставио и поделу сугласника но органима произношења и неке врло важне законе пермутације, који су оншти н врло иотребни, како у Фонетичком смислу, тако и за ортогра®ију и граматику. Зна се да грлена и непчана слова (у основи) утичу и на изговор, и на правонис и на промену наставака, како именских тако и глаголских. — Док .је те, по његову схватању, непотребне ствари, краткоће ради, изоставио, дотле је о сугласницима, који се умекшавају кад су пред меким самогласницима, говорио неколико иута: и кад говори о самогласницима, који умекшавају,