Просветни гласник

376

просветни гласник

„Но све док се не дође до нажње зрелога човека, увек ће остати нечега нехотичног и присиљеног: тодико је неодољива нримамљивост какве мисли, која нам се допада, каквог учења нашега избора и каквог предмета нашега укуса." (Л. 130) „Начин којим се деца образују, вели у истом смислу Г. Гасошће, има неизбежно ту незгоду што предухитрава радозналост, што јој смета да се појави или у најмању руку, што јој зауставља покрете у тренутку." (Л. 138). „Кад овоме додамо још и то, да слабост памћења није искључива последица духа, јер она зависи и произлази још и из осуства извесних погодаба, као услед јогунасте пажње, онда. је јасно да је довољно учињено за оживљавање снорих памћења, ако се узмогне пробудити осетљивост и фиксирати детињи дух." (Л. 159). „Успомене које су меходски добивене и чије је иритежање ујемчено пажњом која их је Фиксирала. у духу и интелигенцији која им је разумела смисао, обично се не боје заборава." (Л. 160). „Ако ли је памћење чувар какве повлашћене категорије успоменА, оно ће ипак бити од кориети, али су услуге у том случају скучене и посебичне. У том случају оно нрестаје да буде универзална способност и слушкиња интелигенцији, али слушкиња без које се не може бити." (Л. 177).

Мислим, да је ово довољно примера па да се види, како иревод изобилује појединим местима и реченицама тешким, нејасним и неразумљивим. А ово је тек с једне четвртине рукониса. И кад се ове реченице или мисли не би могле превести јасније, онда би ово била рђава сведоџба о „већем савршенству романске расе" и о „савршенијим операцијама духа францускога." У оваквим приликама ја сам увек морао да се обраћам оригиналу, те да видим шта је иисац хтео да каже. Кривица је дакле до преводиоца, зашто није хватао мисли и казивао их онако како је у нашем језику најбоље, него је преводио речи. Сем нојединих места и реченица има и појединих израза незгодно употребљених и неразумљивих, који би се могли заменити бољима и разумљивијима. Да наведемо и овде само неколике. „Ретор" је зналац језика а „оратор" беседник. „ Научна координацијаирецеиата " то је научно сређивање правила..." „педагог не може да се прође без познавања закона умне организације ," ваља: педагог не може да буде без познавања закона умнога развитка. „Све делове душе " не ваља, јер се душа не дели на. делове, него се њене радње деле, према нрироди својој. (4) ...„она су (васпитна иравила, ре®.) сваким даном све тачнија и с напретком науке и ириближност (ГарргохшаИоп) постаје све већа и већа." А не зна се каква „прпближност" и чему?— „У васпитном послу оно што много више вреди од иростога надахнућа (?), то је -разумно надахнуКе просвећено и уређено иознавањем самога иосла ", а треба науком (ге§1ее раг 1а всхепсе, реФ.). (5) Ј,Мишљење и умовање " је незгодно, јер прво обухвата и друго. „За ироверавање знања и откривање истина" боље је : за утврђивање знања и проналажење нових истина. (8) „Што други чине за нас у иогледу нагиег ириближавања савршенству наше природе" лепше је: што други чине у намери да нас ириближе савршенству. „Ова деФиниција има и ту заслугу" (11), место: и ту добру страну. „Шта да. закључчмо" , (12) место : шта да изведемо. „Ова васпитаља" (у множини), боље је : ове разне врсте или стране васиитања. „Прнтежање" знања застарело је, а „да насто-