Просветни гласник

378

ПРОСВЕТНИ ХГЈАСНИК

Преводидад поиајвише пииге „цељ". а само ио негде циљ. Напротив, ово друго је боље и треба остати при њему и то у мушкоме роду: тај циљ. Реч ум преводнлац је употребио само па два—три места, а реч разум готово нигде, него се служио Француском речи „интелигенција". Тагсо онда вели и за мало дете по рођењу : „његова интелигенција" и „у његовој интелигенцији". А код овако две добре речи наше то није морао да чини. Тако је избегавао и речи суђење и расуђивање или барем размишљање, па је место тога употребљавао опет Француску реч „резоновање." „1^5 1е§оп8 (1ез сћозеа" превео је буквално: „лекције о стварима ;" а у нас се то зове Очигледна Настава. Еод Француског језика и Француске Историје негде је реч Француски замењивао речју српски ; а ваља или ово учинити свуда и онда ове одељке прерадитн за наше прилике, или оставити као што је, или, барем, казати, општим називом : матерњи језик и народна историја.

Нрема свому овоме мој је закључак очевидап и јасан : Дело Компејреово је у главноме, у основици, добро, особито његов први оишти део, и оно би било добитак за нашу сиромашну педагошку књижевност. Али превод г. Р. Огњановића није такав, да би се могао примити или препоручити без поправака. Он је извршен буквално, од речи до речи, с многим гадицизмима и нејасностима, које би худиле разумевању дела. Грешака има и у српскоме језику, нарочито у стилу и реду речи. Иредавање матерњега језика, читања и писања, народне историје и земљописа своје отаџбине остало је онако како је то у Францускоме оригиналу, без икакве прераде за наше прилике. А ово је ваљало учинити не само с обзиром на наше националне него и на наше друштвене и политичке прилике. А, ако би нреводиоцу оволика прерада била одвише тешка или немогућна, онда би барем ствар ваљало уоиштити и узети оно и онако што јс подједнако и заједничко за све народе,.без обзира на њихову народност, веру и облик владавине. А ако би се дело исправило — што не би било тешко пошто су све мане у рукопису обележене — а особито ако би се по потреби и прерадило за наше прилике — шго такође не би било много тешко : онда би се оно могло препоручнти за све књижнице и средњих и народних школа. У лисму пак Гл. Просв. Савета стоји, да је преводилац „молио за одобрење да се овај његов нревод... може унотребљавати као уџбеник у средњим школама у Србији и у Турској." 0 тој молби његовој могу да кажем ово: Пре свега Србија или њено минисгарство, не може ни одобравати ни не одобравати уџбенике за Турску, и ако и тамо има наших сународника и њиховнх школа. А под „средњим школама" у Краљевипи Србији преводилац је извесно разумевао учитељске школе, јер се само у њима предаје овај предмет. Ади за ове школе опет, којих има само три, уџбенике не прописује министарство, него их бирају и препоручују сами наставници. Тако бп та молба просто отпала. Како ће пак преводилац штамиати свој превод после извртпених поправака, ја се у то нећу упуштати. Жалио бих само од срца кад дело ово не би у нас угледало света и кад би оволики труд нреводиочев — пропао. На завршетку молим Савет да ме за ово мало задоцњење извини, јер ми, поред редовних послова, није било могућпо нре, да пажљиво размотрим