Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

569

тобар и Новембар", и која је, по напоменама њиховим у „Коментару" требала да покупи све карактеристике овога годишњега доба, посве је празна; јер, поред „жетве" и „сетве", „брања", „орања" и „комшпања" што је све у једној строФИ, има још само ово: „Потеците, пун'те бачве треба рујна вина: Мој комшија ћер удаје, а ја женим сина. Иде зима веселица, иду и весеља, Јече гајде и иеванке нових пријатеља". Исто је тако посве слаба и песма „Радост малог Пере" од М. Ј. Ми•тровића. Неки „мали Пера" једва чека да дође зима, па вели; „скоро ће нам доћи на коњицу белу и покрити снегом околину целу". Ал' чим она нами први снежак кити(7) грудвања ће одмах на све стране бити. Е баш једва чекам да се видим с њиме (с ким? -— С грудвањем или са „снешком" ?!") та нисам се грудв'о још од прошле зиме". Овде су стихови очигледно усиљени, а садржина је неприродна, јер се лети не може ни грудвати, нити је природно да може дете лети пожелети да дође зима. Може бити и тога, али то је врло редак случај. „Слана" и „Снег" је само по неколико редака ишчупано из „Загоркиње" Ј. Миодраговића. „Врабац" (из „Невена") говори зими: Знате л', децо, што су трешње" — том се воћу свако диви Здраво волим трешње јести, — ал' слободно бер'те и ви". ...„Крснп знак" од Ј. Веселиновића дугачак је састав и није за читанку. „Игла и конац", од Јов. Јовановића —- Змаја, није лепо изведено. Они се свађају око тога ко је кошуљу сашио, и зову теразије за судију; а оне, место да пресуде, да без руке не вреди ни једно ни друго, пресујдау, да игла и конац вреде подједнако. Чланак „Ковач" нов је састав и ту се неко сељаче страсно заљубило у ковачки занат, и ништа друго неће да буде но ковач, те да сељаци више не иду „Циганима" ! Осим што се последњим речима буди национална мржња и презирање према Циганпма, српским грађанима, чија су деца у школским клупама заједно са нашом, — ово није ни за сву мушку децу, а камо ли за девојчице. И песма „Зима" од М. М. Петровића, којој су састављачи ове читанке опет ставили натпис: „Децембар, јануар и Фебруар", слаба је исто онако као и она „Јесен". Овде је у три строфе опевано цело ово годишње доба и од те три строфе средња је овака: просвктни гдасник, i. књ„ 6. св., 1904. 88