Просветни гласник

570

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

„Треба дрва... леба треба, оает благи дани! а угари рало зову јоги не ареорани". У чланку „Нролеће" пролеће моли сунцо: „Дигни се боље на не&/!" Пролеће се , обазило " на све стране; „Огатра јесен очуиала лигаће са дрвећа. А зима им (коме ? Ако је лишћу, онда му, а ако је дрвећу, опет му,. пему, а не „им") није дала, да се новим брстом оките"; груди му „ на бубре " и т. д, „Славуј" је састав и дугачак и нетачан, а дугачка имитација славујеве песме, како ју јо негде неко записао, није за читанку. „Село" од Ђ. Јакшића није општа карактеристика села, а, ваљда, није овај састав узет радп тога, да се деца упознају само са стилом овога нашег књижевника? „Двор на селу" нов је састав, у коме је описано сеоско двориште. Али је у њему описан живот само до аодне; па и стока се дотерује и музе у иодне.. А у свем народу нашем стока се музе двапут дпевно, и то: у јутру и у вече, а никад у подне. Басна „Магарац и његов господар" налази се већ у једној читанци, а није баш тако лепа да би је требало понављати. „Како се стока ваби и тера" није за децу, а није ни тачно ни потпуно, У „Сељаку" говори се само о орању и сејању. „одравље" је дошло само у „Пролеће", и то на једном једином месту нуних 8 страна. „Дечине и народне пгре" могу бити за друге забавне књиге и листове, али никако за читанку. Песма М. М. Петровића „Пролеће", којој су писци опет иставили натпис: „Март, април и мај" — најгора је од свих четири за доба годишња. Ту „беру бабе ново цве%е; требаће за лек", само да изиђе слично са „ник'о кукурок". Па онда: „Изникнула озимица, земља мирише, Славуј сања иза грања; зумбул уздише". И у три строФе таман опевана три месеца, опевано најлепше, најбујније доба годишње — пролеће! Састављачи су у своме „Коментару" сасвим право рекли, да, колико је њима познато, други народи немају оваких песама... Долази још „Лето" са својпм чланцима, који такође нису без махна. Али, потписани мисле, да је и ово доста, па да се види, да ни садржина ове читанке није без махна. У „Коментару" под 2 писци кажу, да су они заузели гледиште, „да читаика још за мале ученике мора бити увод у нашу народну књижевност*. А под 11 веле: „У читанкама не сме више бити досадашњег неоаравданог шаренила. Читанка не сме више бити ни енциклоаедија свега и свачега, чему као да се у нас данас још више тежи". Ако писци под „шаренилом" разумеју неуређену читаначку грађу, онда још могу имати и право. Али ако под „шаренилом" разумеју разноврсност чланака по садржини, као што то пзгледа нз друге реченице да „читанка не сме више биги енциклопедија свега и свачега", онда потлисани жале, што се с тим гледиштем њиховим не могу сложити. Ми мислимо, напротив, да читанка не само мора бити центар делокупне наставе, него да она у овоме мора водити обзира и о наставним програмима из ноједииих предмета. Не мислимо, да она буде некакав скуп свих уџбеника из свих наставних предмета, те да други уџбеници и не имадну смисла и места (Ово нарочито важи за старије разреде наше народне школе). Али је наше уверење, да читанка мора бити разноврсне садржине, и да се-