Просветни гласник

576

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

VII Словенска читанка од Дим. Јосића. У овој читанци прво долази азбука и пзговор, па онда ,,за вежбање у читаљу" Доситијеве басне са словенским словима, за тим „за читање и превођење"где су молигве, заповеди, вјерују, беседе и приче Христове,. и најпосле „Из црквеног певања", где је и читање апостола. Т.о све износи. 52 стране, а за тим долази „Речник" на 34 стране. Кад се узме на ум, да по данашњем наставном плану Словенски језик није засебан предмет, него само део Српскога језика, и да у целој, школској години не може имати више од тридесет и неколико часова, онда ће се одмах видети, да је овај уџбенив оаширан и да не одговара наставном програму. Азбука није поређена са српском. „За вежбање у читању" српског текста са словенским словима узете су Доситијеве басне, а ни сам их Доснтије, још у оно време, није штампао црквеним већ грађанеким словима. А поуке испод басана, које износе често онолико исто колико и саме басне, штамиане су данашњом српском азбуком, без икакве потребе. И молитава г и Христових прича п беседа има много, а све је штампано доста-ситним. текстом, те деца морају напрезати вид. УШ Црквено-словенска Читсшка од II. Деспотовића. У овој је читанци прво одељак „Азбука и језик цркв. словенски" (за читање), а то је као неки иредговор, који је писан за учитеље, те му није места у уџбенику. У том предговору има, да је у српској азбуци било в шест гласова, место у српскол језику, јер у азбуци може бити само словаДруги је одељак „Познавање словенских слова и поређење са српским", који је доиста поступније и боље нзрађен него у читанци Дим. Јосића. Ту се за старе самогласнике т. и в вели: да се они и данас иишу зато г в да нас сећају на давну старину", место: зато, што су се некад изговарали као мукли самогласиицн. А у азбуци на страни 7 слово о је прескочено. У трећем одељку су „Олакшице за разумеваље црквено-словенског језика", где је дошао изговор појединих слова. У четвртом је „Упоређивање српских и словенских облика" што је обухватило пуних 17 страна! У петом су чланци за читање и превођење, и то нрво „Из живота Исусова", за тим „Беседе Христове", ка „Христове приче". У шестом су „Нагласице-, и други знаци", у седмом „СЕраћенице" на 20 страна. Свега је 82 стране. Најпосле и овде долази „Речник" на 24 стране. Свега дакле ова читанка има 106 страна. По томе, она је по обиму још већа од'оне прве. Зато је, према наставном програму, још мање могућно да се она у једној школској години сврши. Сва граматачка је грађа непотрвбна, јер њу програм не тражи. Нагласице и скраћеипце најбоље је учити на примерима у самом читању. А бројеви словенскн нити су по програму, нити су за ђаке основне школе.

Из свега овога види се, да ни ове Словенске Читанке, које су цриватна издања (прва Књижарнице В. Валожића а друга Књижарнице М. Стајића), нису израђене с обзнром на ирограм и на број часова, који Фактички наставници и ученици имају за овај предмет; да ни у једној није-