Просветни гласник

6'29

гледа као да оба мишљсња имају разлога за одржање. Али, ако и у овом случају узмемо, као и за претходне одееке, да само деда од великог значаја могу бити граница периодима и одсецима, видеће се, да нема разлога Вуков одсек почињати 1814. годином, а још мање његовом биограФијом. Зашто је Новаковић пре 30 година узео 1814. као границу између одсека Доситијева и Вукова, може се објаснити оним особитим култусом Вукова рада седамдесетих година прошлога века, када се у нашој књижевности највише чуо глас присталица Вука и Даничића. У тој познатој ери филолошких емоција у нас, није чудновато да је све, што је Вук штампао, оглашено савршеним. Тада су — по себи — малозначајне Вукове књижице: „ Шала аростонародна славено-сербска аеснарица" и „Писменица сербскога језика ", од 1814., могле бити узете као почетак трећег одсека нове књижевности. Али данас, кад нема више странке Вукове и противника његових, гледа се на дела једних и других много хладније, а тим је створена могућност да се о делима њиховим донесе тачније и суд него пре 30 и више година. Напред смо утврдили да одсек Доситијев почиње од 1783/4. јер су тада објављена његова дела од епохалног значаја, и за писца и за нашу књижевност. И никад Доситије није одустао од принципа изнетих у Прикљученијама и Советима. Сасвим друкчије стоји са Вуковим првинама: у њима се не јавља нити каква нова идеја, нити какав нов литерарни облик. Јер смо видели да је још Доситије огласио борбу против славеносербског језика, то прихватио Јанковић, Кенгелац, Соларић и др,, а нарочито се истакао Мркаљ својим Азбуколретресом (1810), против наше старе ортограФије. Тако је у нас и пре Вука у начелу било свршено о промени књижевног језика и правописа. Само је остало да се ова језична реФорма изведе по неком принципу. Али, у томе беше велика пометња, јер је за решење овога питања било предлога и покушаја, не само много, већ и врло супротних. А притом стање науке и литературе у нас тога времена не беше толико развијено да су наши учени људи могли сами извести реФорму књижевног језика и правописа. Зато је стран утицај и овом приликом одиграо прву улогу. Напред смо рекли како је у то време национални покрет имао великог значаја у раду интелигенције свију народа, нарочито у Немаца, за којима запристајаху највише словенски научници и литератори. Па није било никакво чудо што се за идеје Копитареве напослетку нађе и један даровити Србин, да их изведе у српској литератури онога времена. А како је тај лроцес текао и сувише нам је познато зато га нећемо овде ни помињати. Од свега само: без Копитара не би се јавио Вук, а реФорма књижевног језика била би ма кад и ма како и без њих изведена. А тим је речено да је прве опсервације о питању