Просветни гласник

0ЦКН1 И ПРИКАЗИ

97

само један пример из Курцијеве граматике и то < Јто(>6ур1>џ,1. Тај један пример тако мало доказује слабу нажњу многих писаца на статистику облика, као год што једна ласта не чини пролећа. На стр. 22. (§ 42.) пише: „Методика против статистике. Ако некога правилнога облика случајно нема у писаца, који се читају у школама, не треба га изоставити из граматике." — Давле ипак даје се места у граматици и необичним облицима, којима се иначе писац цротиви, као што је између осталога на истој страни дао места и 3. лицу ппрега!;. ас4. у дуалу, који је врло редак. Да пређемо сад на III. одељак: „0 методу". (стр. 23—27), па да видимо, је ли истина све оно, што у њему г. писац каже. 0 том ћу казати само ово. Писац вели: „Примјери треба да су кратки да не запремају много мјеста. а) У гласовима треба употребљавати за примјере властита имена и друге познате ријечи (гдје се год може)" итд. — А ја мислим противно, да ваља сваку прилику употребити, да се може пружити ученику већа сор1а уегђогит. Даље вели писац: ,,б) У деклинацији и конјугацији треба да су примјери кратки, да их ученици лакше изговарају". — Ја бих мислио, да се то може чинити у главним парадигмама, али не свуда, јер ученици треба да се цоучавају да и дуже речи изговарају. Даље вели иисац: ,,в) И у синтакси треба да су кратке реченице" итд. — Ја одобравам, да први пример сваког синтактичког иравила буде кратак, али где се више примера наводе, ту треба да има и дужих и заплетенијих; јер се ученици не спремају за то, да могу само кратке реченице разумети Такав метод изгледа ми као кад би ко код гимнастика хтео ученике од сваког ветрика и зноја чувати; или ко би хтео да учи пливати, па му се не би дало у воду загазити. Немачка пословица вели: "^Уазсћ' ппг <1еп Кискеп, иис! тасћ' гтсћ тсМ пазз. На стр. 23 читамо (§ 43, 3, а): „У деклинацији треба за примјере употребљавати (гдје се год може) ријечи које значе људе, зато што такве ријечи могу имати природне вокативе. Овога се правила није држао ни један поменути граматичар, зато они пишу вокативе (сингулара и плурала) од ријечи гиџг! (част), ђџ1оа дан), хшџгј (село), јш-^аша (нож), уесруда (мост), аЛЈј&еш (истина) итд." — Ово рекавши употребљава писац за парадигме ове речи: ббтоВр (кост) стр. 29, гескд (храм) стр. 30, а&џа (тело) сгр. 31, уегод (племе) стр. 32, уааг/јо (трбух) стр. 33; за речи ремс, уерод иуивттјр назначио је шта више и вокативе. А сад да запитамо писца ово. Зар нпр. хшџгј (село) не може и у грчком имати вокатива кад у Миленка Грчића читамо: „Мило моје село, буди ми весело", а тако исто и у Змаја: „И ти бар, моје мило село мало, да си се ове среће достојало!" Зар тјрбда (дан) не може и у грчком имати вокатива, кад у Змаја читамо: „Дане, дане, ноћ вас дели?" Зар џссхасдсс (нож, сабља) не може и у грчкоме имати вокатива, кад у Мите Поповића читамо: „ Сабљо моја димишћијо?" просветни гдасник, II. кн>., 1. св. 1904. 7