Просветни гласник

12*

наука и настава

169

тек у вече. Она по селима зими често не иду својој кући ни на преноћиште, него по неколико дана проводе у школи где и ноћивају и где •се и хране. Кући иду само уочи недеље и празника и то само преобуке ради. Али не само то. И по нашим селима и градовима, а особито већим, имамо још известан бро.ј деце која иодне не могу провести код својих родитеља, не због даљине, него просто зато што тада нелају никога •свога код куће. Родитељи и старија браћа и сестре, ако их имају, одлазе од куће јутром рано и на део дан да зараде кору хлеба за себе и своје, а децу своју опремили су у школу, одакле ће их тек у вече примити под свој кров. Кад се има на уму и ова друга околност, јасно је да ће се наћи још већи број деце која свакога дана по неколико часова проводе ван својих кућа. Њих има у београдским основним школама негде више негде мање, али увек их има највише по шкодама на крајевима Београда и онде где има највише сиротнога радничкога света. Немамо тачних података како стоје у томе остали наши градови по унутрашњости, али свакако да ће бити и тамо доста оваке деце. Из оно података пак што имамо о неколиким сеоским школама може се закључити да је у нашој отаџбинн велики проценат таке школске деце и по селима. Тако од 456 ученика колико их је свега било у 11 сеоских школа ијпло је кући својим родитељима свега њих 21 или 4,6%, а остајало је код школе 427 ученика или 98,6%- Као што се види несразмерно је велика разлика у бројевима између једне и друге деце у ових 11 сеоских школа. Ну и ако немамо тачних података о томе како је ио другим сеоским школама, опет нешто но извештајима ранијих школских надзорника, а нешто по томе што су школске прилике по нашим селима мање више једнаке, може се закључити да је у врло великој већини сеоских школа исти случај. Према свему, ако имамо на уму све школске и родитељске нрилике, онда можемо поуздано узети да у целој нашој отаџбини има један врло велики број школске деце, која знатан део времена преко дана или преко недеље не проводе у својим породицама, него изван ове и <5ез њена надзора, те да према томе не могу да уживају оне благодати, коју би ова требала да им да. Ова деца нису сирочад, јер имају својих родитеља; имају куће, али нису за то време код својих кућа; послана ^ су у школе, али често, врло често нису ни у својим школама. Таква су деца за то време скоро свуда остављена и без потребне неге и васпитања. Овој је деци очевидно за сад најпотребнија помоћ, јер је њихов живот за то време изложен утицајима који су штетни и по њихово здравље и по њихово васпитање. Зато да видимо за часак где проводе ова школска деца то време ван нгколских часова и како, и који су то штетни чиииоци са којима се они у оваким приликама сусрећу.