Просветни гласник

172 ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

сува меса, печена или пржена свежа меса и др. или иду у обллжње ашчинице и омање гостионице, па тамо ручавају за готов новац; и.ш тих дана иду својим рођацима или родитељским познанпцима и пријатељима на ручак. Тако са овом децом бар боље стоји у Београду, негоса оном нрвом, у ногледу хране. А, биће да је тако са њиМа и по другим градовима у унутрашњости. Много горе стоји са овим намирницама у деце наших сеоских школа. Свима нам је познато да се наш народ уоннгге не храни правилно, и да сви пријатељи народнога здравља нремишљају, на првом месту, о том како да се његово храњење поправи. Он већином пости.. Трпеза му је ббилнија и храна снажнија већином само о свечаницима и другим гозбама. Па кад се сами одрасли тако слабо хране, у коликоје тек елабије храњење дечје, која баш онда немају нриступа за трпезом, кад је ова најбогатија. Кад је нашем школском детету у селу таква храна у кући, у колико ће она тек бити и сиромашнија и слабија,. кад му се одваја да је понесе од куће собом у школу. Наш признатн игијеничар г. Д-р Милан Јовановић — Батут проучавао је храњење деце у нашим сеоеким школама. Неке резултате тога свог проучавања изнео је у расирави Храна наше сељачке деце у основним школама .' Ту је он изнео право стање храњења те деце као и штетне последице одњега. Пошто је расправа од признатог стручњака, а крајњи јој је смер био да покрене пријатеље нашега народног подмлатка на размишљање о поиравци тога стања, то ћемо се и ми овде иослужити резултатима који су у њој изнети. Господин Батут у тој својој расправи говори о храни дечјој само у 11 школа жичког и студеничког среза, и то по податцима, коЈе је добио од надзорника школског и учитеља. Али да с њом не стоји боље и у другим школама иотврђује нам и он сам још једним примером, који наводи из свог личног проматрања. Тако је, вели, имао прилике да у манастиру Манасији нрегледа оброке ученика из околних села које су ови носили на цео дан, на је и у томе крају наишао на сличне нрилике у поглед/ хране. „Са врло малим изузетком, вели, ништа друго нисам нашао него. мамаљуге и проје -- кад више, кад мање, али махом лоше врсте". Али и то .још није све. У извештају надзорникову о школама у старом округу алексиначком из године 1888. налазимо опис како „у једном селу већина деце не иде својим кућама, а зими готово сва ту остају и по недељу дана једу буђав и паучљив хлеб, па ни лука немају увек; а кад имају сира, то им је највећа част". Ну ко познаје уопште живот нашега народа и ко је имао ирилике да макар и овлаш завири у торбицу наше деце по сеоским школама,

1 Просветни Гласник, свеска 8. 5. и б. из 1899. године.