Просветни гласник

190

ПРОСВЕТНИ ГЛ.АСНИК

Непрестаним вежбањем у раду васпитаннк се навикава да није никад беспослен и занимање му постане једна потреба, коју тежи после увек да задовољи. Тако се развија у васпитанику вредноћа. А ова је једна неопходна врдина у данашњој борби за опстанак. Ко жели да нешто ностигне у једном моралном друштву, не може то без ове врлине, па ма коме друштвеном реду он припадао. Зато и јесте задатак васпитања да и ову врлину развија. У склоништу је једна особито подесна прилика за њено развијање то, што је ту више деце заједно, на напредовање или успех једнога од њих у ма ком послу подстиче и друге на утакмицу. Сем тога овака занимања према смеру имају и друге посредне васпитне вредности. Напред смо видели како деца остављена сама и без занимања могу долазити на разне мисли и жеље, које могу бити штетне и по њихово здравље и васнитање, Кад се међутим удесе разна, циљу сходна, занимања, она скрећу пажњу васпитаникову на једну тачку и заузимају његов дух у извесним приликама толико, да у његовој души не могу у исто време да се појаве и друге мисли и тежње, које би могле да наруше ред или да нанесу штете његову здрављу и васпитању. Оно што је, даље, рђаво у васпитању ове остављене школске деце јесте неуредност. Видели смо да њима иде све на руку да буду неуредна. Зато су им увек у највећем нереду и школске ствари и њихово одело; отуда они свуда, где се баве, остављају иза себе највећи неред. Зато се у Склоништу обраћа највећа пажња да се код деце развија љубав према реду — да се негује уредност. И ово је једна важна врлина у животу човекову. Један је педагог зове душом ствари. Она се у Склоништу развија тим што се деца упућују да ствари своје и своје околине држе у највећем реду, било кад раде у учионици, било да су за столом у трпезарији, бидо то у другим којим приликама. У уредност иде и иравилна иодела времена, зато се у Склоништу обраћа пажња и на то. Сваки дан мора се поделити правилно на часове рада, једења. и часове одмора и забаве, и деца се морају строго придржавати утврђеног реда. Ово је врло важно за будући живот. Ко је уредан, он лако отпочиње сваки свој посао, јер зна у сваком тренутку где ће наћи потребне ствари за то, и имаће увек времена да отпочети носао и доврши. Оваким навикавањем на тачност у подели и употреби времена васпитаници се навикавају и да имају увек времена. Ко уме правилно да распореди време, тај ће стићи за све, и никад се неће жалити како не стиже, иити ће морати да ради онда кад чему није време. Ово је потребно и са религијске стране. Посленици који свршавнју своје послоне на време, неће морати недељне и благе дане, као дане одмора, употребљавати за свршавање својих редовних послова; него ће имати времена да у те дане иду на службу Божју и да се посвете себи и