Просветни гласник

386

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

доста и прекора. Испитаћу у овом тренутку само два. Први је више протест осећања но противан аргуменат. Он долази од присталица чисте науке, незаинтересоване науке, као што се вели, од онога што би се цравилније назвало, имитујући једну сљавну реч, наука ради науке. Шта?^повикаће опи срдито, ви хоћете да наука, коју ми са љубављу обрађујемо, наука коју су прославили Аристарх и Петрарка, Скалигер и Бентли, Хензе (Нешзшз) и Бек, наука, којој су предмет најлепше и највеће ствари што је свет видео, да она није ништа друго до обична примењена наука, да има практичну корист, да постане средство за добијање хлеба? Нека се умире ови поштовани идеалисти. Ја делим њихово осећање. Ја бих може бити ишао даље но по неки од њих. Ја не могу да трпим, да ико хоће да се стави изнад истине, која је предмет науци. Ја мислим, да је знање и разумевање исто тако првобитна потреба људске природе као и рад и уживање. Наука има своју сврху у себи самој, и значи понизити је, ако се од ње направи једино или у главном помоћно средство било материјалним интересима, било личним или патриотским амбидијама, било и самој врлини. И ја усвајам девизу наука ради науке. Али не заборавимо да наука и настава нису једна иста ствар. Има завода, којима је ирава мисија да стварају науку, и то су Академије или Институти; има опет других, којима је задаћа, да је преносе од једнога поколења на друго,, и то су Факултетп или университети. У ствари, а можда не би било много тешко и објаснити тај Факат, и ови други понајвише сгварају науку и чим преетану да је стварају, они брзо постану неподобни да је и преносе. Али, на послетку, заводи за наставу, у опште узевши, нису створеии да дестилују чисту науку нити да у њене тајне уводе људе, који би и сами само стварали науку. Ја, право да кажем, не бих имао вере у једну школу са таком задаћом. Сумњао бих, да она не буде дело идеолога. који раде по напред готовим теоријама. а не по опажању стварних погодаба за научни живот. У ствари Факултети и университети на целом свету основани су, да образују младиће за одређене позиве, за медицинаре, адвокате, свештенике, проФесоре: једни умеју да ову зада.ћу измире са другом, који су добровољно узели на се, да унапређују науку; а други се опет ограничавају на то, да дају наставу много општијега характера и без практичне примене: на университетима ове друге врсте није ни из далека научни ниво најузвишенији. ! Сећам се, да сам чуо ово тврђење: „Правни и медицински Факултет нису уцраво ништа друго до стручне школе; прави су Факултети само Факултет за Филологију и историју и Факулгет за нриродне и математичке науке". Чувајте се оцена ове врсте. Ако се хоће узвишен идеал и високе амбиције, — а то нама треба — није потребно ићи ни у обест ни у презирање другога. У сваком случају будимо с истином. Е, па добро! У истину, од како споменута два Факултета имају питомаца, које снремају за користан и частан позив, да ли су они за чисту науку учинили више нли мање но пре? Одговор, чини ми се, не би могао бити сумњив. Каква се у осталом разлика