Просветни гласник

394

пгосветни гласник

Свршио сам исповест. Ипак не треба мислити, да ја презирем оно што се зове литерарно ос.ећање. Ја не волим ни да га тако зовем ни да много говорим о њему, али ја полажем на, њ велику важност. Ја тражим само, да се ово осећање не побрка, као што се дешава врло често, са талентом, који служи на то, да се оно искаже, нити да му се у гимнасији ни у Факултету не одређује високо место на рачун онога што треба потпуно да влада у учењу, а то је љубав, страст, обожавање истине. Литерарно осећање има своју обележену улогу и у самим филолошким радовима; оно заузима високо и нространо место; оно стално долази у критиди текстова, у тумачењу и у историји књижевности; њих све оно расветљава, а они опет њега пречишћаваЈу. Што се тиче питања о вешти ни или науц и у студијама, и ако смо се ми одлучно решили за науку, разуме се и да се не каже, због тога ипак нисмо за то, да се искључи вештина. Нећу да говорим о вештини у настави, коју проФесор математике или природне историје исто тако треба да има као и професор књижевности, и која је уосталом још више природни дар но подобност која се задобија. Али не можемо порећи, да специјалније долази у позив професора књижевности и граматике, д^ учи вешгини писања, вегптини састављања и у некој мери вештини говорења. Може се дакле са, свим допустити, да он треба да се у Факултету спреми и за ©вај део своје задаће. Било би боље, може бити, да се ова спрема, као и све практично васпитање проФесора, остави педагошким предавањима, а нарочито педагошким вежбањима, на што ће прећи, иошто доврши чисто научне студије или прекидајући их. Али ништа не понижава Факултет, ако се поред студија узму и овака лрактична вежбања. Али нека то не буде сврха његовим студијама у Факултету; нека се наука не жртвује вештини, истинито лепоме. Да сведем. Студије о класичној -старини чине заједно .једну науку, коју можемо назвати класичном филологијом , јер је то име у обичају, или другим таким именом, које вам се свиди. Ова наука јесте иримењена наука, а не чиста наука. Она је састављена из низа разних наука, које све долазе у иространи обим историских наука или наука моралних. Оне су груповане према практичној нотреби, а не по којој природној сродности. Ова је нотреба у том. што ваља имати знања, која дају ове разне науке, да би изучавање старих писаца могло да послужи за васпитање младежи, и још специјалније, за снремање оних, који ће да студују у Факултетима и великим школама. Из ове одредбе више класичне наставе треба да потиче њено уређење и њен, метод. Али и сама деФиниција, коју смо дали нашим студијама, ставља нам у дужност, да не губимо из вида практичну сврху, а још више да не треба да заборавимо, да се свака од наука које оне обухватају може у исто доба сматрати као чиста наука, и да треба знати, да се на њих све и гледа са те стране. Што се више будемо тога сећали, све ћемо боље умети да се са сваке тачке наше засебне науке пренесемо на тачку која јој одговара у општој науци и да будемо с њоме увек у додиру; боље ћемо успевати у послу и на самом нашем земљишту, јер нећемо имати друге девизе до „наука ради