Просветни гласник

НАУКД И НАСТАВА

693

та се веза налази између игре и позоришта. Она ће објасвити, како игра мало ио мало иостаје права драмска радња, што се с њом меша иантомима, или што се она сама удружује са драмском поје^ијом. Видеће се, које су разне врсте игре, према разним временина и местима, јер и у том има велике разлике међу грчким племенима; даље какве, характере узимају ове игре, каква осећања исказују, какав утицај имају на нарави. Нг^послетку, као и код му|ике, видеће се, да домаћа игра у Римљана једва да је уметност, а да је грчка игра к њима донесена већ покварена, и естетички и морално. Му&ици и игри хтели су додати и грчку гимнастику. Чини ми се, да је то погрешно. Ма какво да је занимљиво гледање ових вежбања, и ма како да могу бити лепи положаји, које заузимају борци, гимнастика није уметност, јер нема битни характер свега онога, што заслужује то име; она не служи за исказивање осећања, душевних покрета уметникових. Она је постала из хигијене и ратничких вежбања; она је учињена представом, тек кад је унесена у јавне игре. Хигијени је место у оиисивању приватног живота грчког, ратничким вежбањима у војничким установама, ајавним играма у религиским установама. Што се тиче римскпх аредстава, које одговарају гимнастичким играма у Грка, борба гладијатора и дивљих зверова, трка на колима, наумахија, оне су део религиских установа, јер су гладијаторске борбе замениле првобитно приношење људскпх жртава и за5/'дуго су задржане при погребима као религиозна церемонија, а јавне су игре и у Риму прослављане у част боговима. На против, д р а м с к а уметност . п ако је својим достанком исто тако тесно везана за култ, има све характере уметности; у осталом никад се није ни помишљало па то, да јој се пориче ова особина. Драмски уметник, комичар или трагичар, драмск$?»ј\& песнику-оно што је еотрач композитору [__Чини ми се дакле, да^о драмској уметности треба Л/ говорити у исто доба кад и о драмској лојеоији, јер се о муЗичком извођењу говори у исто доба, кад и о композицији. Било би, без сумње, и корисно, да се тако ради. Али би било и неподесно, или да се драмска појерија издвоји од остале књижевности, или да се драмска уметност одвоји од мујшке и игре, или, најзад, да се све троје унесе у историју књижевности. Због тако сложене природе позоришта, све што се њега тпче узеле су на се разне иоједине науке. Историја архитектуре је ту заинтересована због зграде; историја култа. због његова постанка. Драмска уметност у старих мало нам је позната, као и му$ика и игра. Судбина је уметника који сами изгводе уметничка дела да остављају само име; њихово их дело не надживи. Даље, како сценичке старине треба да говоре о стављању у сцену, о декорацијама, оделу и маскама, то остаје историји драмске уметности само да изнесе оно мало што се зна о позоришним традицијама и о личном таленту глумаца, чија су имена дошла до нас, као о Роецију и Есопу, Пиладу и Батилу. Наравно треба разликовати врсте, које су различније и сталније у старо доба но у модерпо, па онда епохе и пределе.