Просветни гласник

А —Т*

7^4 /е јсМ & м . , 4-1» Ц4с~ч <и^ г рсеА^гЛ.

<4»*с

^ л^-^сс Ј&ЈЈ^аљ~**\ј °Ј ^ ; |^г< Италијана из доба ренесаиса и ученост холандсвих Филолога. Вижелманова Историја уметности старога доба (1764) обележава нову еру. Од тога доба уметносг има своју историју. Неће се више саио уживање у њој већ се хоће Ј^се она нозна и разуме. (Идеје Винкелманове биле су још догматичке, тесне, искључиво класичне. Он је тек у_ пола разумео помпејску уметност. Његов суд није био створен на основ^. довољно великог броја споменика. Лаокоон и Аполон Белведерски . остали су за њега узвишени типови високе уметности^Било је остављено I минуломе веку, да, с номоћу већега броја споменика и правилнијега схватања историје уЈшгште, све стави на право место, да увидп, како у том има поступности, најпре прогрес за време дугих векова, па онда једна савршенства ,јј1 наЈ^ослетку оладање и пропадање, које се продужује до краја §вл старога доба, то јест до онога тренутка, када су нови народи, са неколико елемената старе уметности, спасених из општега преврата, а нарочито са другим духом, у другој клими, пронашли нову уметност, која опет пролази кроз сличне мене. а, . ц То је историја уметности 1игашир®у чисте науке; историја уметности као један одељак или једна страна опште историје, као историја једне маниФестације људскога духа, као што је и историја поје&је, религије, иидустрије. Шта ће од ове историје уметности битиједаи део Филологије? Треба прво одвојити уметност грчко-римску од осталога, а наравно задржати нри том лраво, да се може ићи и даље, те да јој се нађу извори. Требаће такође још више ослонити се на помоћ од писаних сноменика. Али нарочито треба ибетавити двојаку задаћу ж $ван ' еваке науке: с једне стране, да се текстови објашњавају с помоћу уметничких дела, као на пример Хомер с помоћу најновијих открића; а с друге стране и иоглавито, да се продре у душу Грка и Римљана, да се разуме њихов геније, да се олшви цео $|ај свет од чуда, којим су они умели да се окруже; тако да човек постане подобнији, да присвој^ друге производе њихова духа, који су нам обичније на расположењу, њихова књижевна дела. Другим речма, историја грчко-римске уметности, као део Филологије, требаће да буде допуна књижевној историји; да, заједно са политичком историјом, са историјом религиском, са описом јавнога и приватнога живота у старих народа, попуни укупно знање, које морамо имати о њиховом целокупном бићу, те да учинимо доиста корисни^^зучавање неких књижевних дела њпхових, које се тражи омла^ине. Еоје су уметности предмет археологији? Свако ће едаак рећи: архитек(к. .Ј ><•.». • :• . . тура, скулптура и живопис. Али тугније све казано. Ова имена тек изазивају идеју о великој уметности, уметности у правом смислу. <јЦа уметност није једина; пма још једна, коју археологија не би могла без штете оставити на страну, и ако она стоји у нижем реду. Овде мислим ону уметност, која се цојављује не у делима која су нарочито створена да даду полета уметниковим осећа^има, већ у предметима који су начињени за употребу и иросветни гласник , II. књ. 6. св., 1904 . 47