Просветни гласник

14

просветни гласник

РеФерат г. Јована Н. Томића гдаси: Г^аавиом Просветном Савету Ирегледао сам Нови Век Опште Историје од г. Луке Зрнића, проФесора, који молп да му се та књига прпми за уџбеник у средњим школама и откупи као државно издање. Књигу сам разматрао ирема одлуци Просветног Савета: нарочито сам се задржао на српском делу. Али сам узгред размотрио и остали део књиге, поредећи обраду ове књиге са обрадом оне о Средвем Веку. На основу тог разматрања налазим да је иисац врло добро учинио, што је потпуно напустио основ на коме је израдио књигу о Средњем Веку и што је ову другу израдио по уџбенику руског писца Еарејева. Он је добро учннио, јер ,је тим постигао да му градиво наставно буде пробраније, постигао је бољи распоред градива, уџбеник је удешен тако да се може прећи за прописани број часова, и од досадашњих уџбеника за Општу Историју одликује се нарочито тим, што ће ученик из ове књиге, у коју је унесено доста градива из културне историје, много боље упознати праву историју, него из досадашњих уџбеника, у којима је Историја представљена једним низом догађаја политичкога карактера. Бољи систем и подеснији распоред наставнога градива у овој књизи знатно је допринео н успеху г. Зрнића при уношењу наставног градива из Историје Срнског Народа, које пинн оригиналан рад пишчев. Српски део у овој књизи израђен је много боље него у оној књизи о Средњем Веку, а томе је допринело двоје: нрво, што је унео мање градива него тамо, и друго, што се добро користио разбивеношћу догађаја из ирошлости Српског Народа овога доба, која допушта да се лако и повољно изврши везивање њихово са догађајима у суседним земљама, које у заједници јевропскнх држава тога доба имају видну историску улогу. Али и поред тога овде се још мора констатовати: да је градиво пажљивпје одабирано, да је употребљено у сразмерној еоличини према градпву нз историје осталих држава и народа, и да је боље распоређено по узрочности, него у првој књнзн. У погледу одабирања наставног граджва из Историје Српског Народа г. Зрнић добро је учннио што је узео само јасне чињенице, а нарочито оне што се по узрочности могу довести у везу с историјом суседних народа; у погледу нак распореда боље је што га не излаже у засебним одељцима него уноси у ток догађаја из историје Аустрије и Турске, према томе кад с којима од њнх имају везе догађаји из Историје Српског Народа. Истина ово има једну незгоду. У з^џбенпку Еарејевљеву, по коме је г. Зрнић израдио свој, количина наставног градива из историје појединих народа и држава зависи од тога колико једна држава суделује у крупннм догађајима, колики је њен значај у заједници јевропских држава, каква јој је култура и колико су њене институције утицале на друге државе и народе као на чланове међународне заједнице. Према томе Аустрији н Турској додељено је мање места него неким другим државама, док су међутим у књизи г. Зрнића више истакнуте у појединим моментима због уношења градива нз Историје Српског Народа. То је једна незгода која доводи у сукоб с принципом на коме је заснована овака обрада историје, али ипак треба одмах напоменути да нема подеснијег начина за уношење овог градива у Општу Историју, јер је овај најповољнији да се добије целина у излагању и да се обележи права узрочна веза у догађајима. А кад се уз то још има на уму да градива узетог из