Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ НРОСВЕТНОГ САВЕТА

15

Историје Српског Народа нема миого, јасно је да уношењем његовим у историју суседних држава није норемећена потребна сразмера између њега и оног за Оншту Историју. Ади и ако се, у главном, има одобрити овакав поступак г. Зрнића, како у погледу избора наставнога градива, тако и у погледу његОва распореда, ипак мислим да треба изнети неколике напомене, ради што нотпунијих каснијих нздања ове књиге. Прва напомена тиче се нетачности неколико од података из Историје Српског Народа. Тако, на пример, пећког патријарха Арсенија III Црнојевића не треба звати Чарнојевићем, кад се с&м није тако ни звао ни иисао (стр. 64); није требало уносити онај податак о састанку патрнјархову са деспотом Ђурђем Бранковићем у Туману 1689. год., јер није тачан (стр. 64); устанак српски од 1788. године није био онако велики како је тамо нредстављен, и канетан Кочнну акцију из 1787. годпне не треба стављати у Банат, јер је тамо није било, дакле погрешно је (стр. 93). Друга напомена тиче се што потпунијег довођења у везу догађаја из прошлости Српског Народа са онима из историје других народа и држава у Европи, јеј) иоред оних додирних тачака које су обележене у књизи г. Зрнића, има их још неколико, које се могу унети без бојазни да ће се градиво из Историје Српског Народа нагомилати и да ће од тога бити штете за наставу из Опште Историје. Тако на пример у тачци 40 (стр. 20), где је реч о култури у Италији ХУ и XVI столећа, могло се у кратко рећи о утицају те културе на један део српских земаља на Балканском Полуострву, на Јадранско Приморје; у тачкама 74 и 75 (стп 40 и 41) било је згодно да се истакну руске тежње на Истоку и да се обележи веза која је постојала између руске државе с једне и Срба с осталим хришћанима под Турцпма с друге стране, веза која је каснијс била све јаснија; прпликом говора о краљевима Француским Фрањи I и Хенрику IV (стр. 6, 7, 29 и 30), о Стевану Запорију (стр. 31) и спољашњој политици кардинала Ришељеа (стр. 55), могла се обележити веза католичвога запада са хришћанима на Балканском Полуострву, која се наставља касније; приликом говора о Петру Великом и његовим ратовима с Турцима згодно је да се истакне раније наглашена веза руске државе са Србима, и да се обележи утицај прве на јачање нравославља, о заштити овога на Балкану и изазивању нокрета против Турака (стр. 68 и 69); при разлагању пак о Наполеоновој политици и ратној акцији могло се рећи нешто и о српском питању (стр. 226—228). Све ово могло се унети у кратким потезима да се покаже како Балканско Полуострво није било онако одвојено од осталога света, како то изгледа судећи по туђинским и нашим старијим уџбеницима за Ошпту Историју у средњим школама. Јер постоји веза између Балканског Полуострва с једне и западне Европе п Русије с друге стране, и то веза која се тиче непосредно Срба. Трећа напомена тиче се конструкције реченица, јасности у излагању и начину писања појединих речи. Реченице у књизи г. Зрнића прилично су тешке по свом склопу. Оне су махом испрекидане иарентезама, што знатно отежава да се прати континуитет у мислима. Нарочито је незгодно да се уметнутим реченицама тумаче Факта из реченица, које су одмах поред њих. У место тога много је боље груписати Факта да долазе у реченицама једна за другима као узрок и последица. И нема сумње да би се тим постигла знатно већа јасност у излагању.