Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРНКАЗИ

125

Ово некодико нримера нека буде доста. Њима сам хтео тек да протумачим свој савет. Лрепоручио бих г. писцу да оне реченице које прич:ају еиохалне догађаје штамиа развученим словима, јор је то од велике користи. Ученик може на тај начин много брже наћи те епохадне догађаје, а дакше ће их и упамтити, јер ће му код предиставаља увек упадати у очи. Ја бих ову реченицу на пр. овако штампао: „За кратке владе своје Теодосије одржа државно јединство и утврди хришкшску веру; али пред смрт своју раздели римску државу на два своја сина (395). (стр. 5). Уважи ли г. 3. овај мо.ј савет, онда ће морати многе реченице тако изменити, да оно што прииоведа епохални догађај буде исказано, цо могућству, у једној реченицн. Споменуту би реченицу на пр. требало овако завршити: . ма источну и заиадну иоловину". Исто бих тако штампао развученим словима ову реченицу: „Заиадна римска царевина ироиаде на свагда (476)" (стр. 38.): па ову реченицу: „Омар је уираво оснивач светске државе арабљанске". (стр. 5.); па: . .загорски Срби и ослободе се (931) иод одбегдим из Бугарске Чаславом Елонимировићем". „.. .ово се ослобођење може сматрати као сиасење и сриске народности и срискога имена у иогибли од Бугара". А да би се што јаче истакдо, и што боље упамтило, колнко је у српеко.ј историји Часлав Кдонпмировић, тај „најзнаменитији владалац за првих пет векова српске истори.је", важна личност, штампао бих ја и ово развученим сдовима: „остале ериске државице, уједињене иод моКном руком Часлављевом, достигоше највеКу државну снагу од досељења срискога на Балканско Полуострво". (стр. 70.). Исто бих тако штампао крупним сдовима оно место, где се говори о тому како „Византија достиже такву снагу, какву није имала од словенске најезде на Балканско Полуострво", посде сјајних успеха Василија II. Бугароубијце (976—1025), (стр. 75.). Том бих згодом много јаче истакао пропаст маћедонско-словенског царства. јер реченицом: „.. .а маћедонско-словенско царство надживе својега славнога цара само четири године" (стр. 76.), којом г. 3. то казу.је, остаје тај епохални догађај, тако рећи, неопажен. — Па реченицу : . .Ђојислав утврди своју самосталност и рагиири границе своје државе на штету Ђизантијске царевине, те тако иостаде један од најзнатнијих владалаца сриских". (стр. 76.); па: „Михаило ЂојислављевиК се ирогласи краљем". (стр. 78.); па: „Бодин изврши уједињење свих дотадашњих самосталних области сриских". (стр. 79.) треба такођер крупним словима штампати. Уопће све ми се некако чини да је г. 3. велике заслуге Стевана Војислава, сина му Михаила и унука Константина Бодина, та знаменита три владаоца срнска, доста бдедим бојама приказао. Какс нам много живљу сдику пружа о тому ВасИ: „Пошто је Хрватска избрисана из реда потпуно самостадних држава, а бугарске земље постале областми источно-римског царства — пошто ст Хрватска и Бугарска изгубиле оно значење концем XI. века, које су имале почетком: то су још једино сриске жуие чувале на балкажком иолуотоку